Југославија до Њу Мексика

Недеља, 15. март 2009.
Пробудио сам се, наравно уморан, тешећи се да је то због временске разлике између Њу Мексика и Тексаса. Разлика је само један сат, што је довољно да се осећам овако како се осећам. У Тексас смо стигли у петак, како бисмо у суботу присуствовали некаквом венчању. Госпођица која се удаје, сестра моје америчке мајке, није омиљена међу родбином, јер је, као јако млада, променила веру.

-Ах, та белачка венчања-, себи је у браду прогунђала моја ,,мајка’’ у колима, на путу ка цркви, док је поред ње седео збуњени белац, односно - ја. Питао сам је, на шта мисли када каже ,,белачка’’, а одговорила ми је да се њена сестра, Мексиканка, удаје за ,,белог’’ човека, који притом није католик, већ су обоје чланови баптистичке цркве.

-Видећеш, какво је то венчање. Неће ти се ни мало допасти. Има одмах о томе да пишеш за те своје новине-, рекла је, а ја сам се насмејао и већ нестрпљиво почео да ишчекујем баптистичку, белачку свадбу.

Баш као што ми је и рекла, није било ни мало уобичајено. У ,,цркви’’ је уместо олтара стајао видеобим на коме су се смењивали спотови ,,Колд плеја’’, што је мени, морам признати, баш пријало. У наредних десет минута, церемонија је била обављена и гости су прешли у суседну просторију, да прославе. Од хране је била понуђена торта и две врсте крекера, а за пиће - пунч. Сви су изгледали разочарано, не и ја. Церемонија и ,,ручак’’ били су завршени за мање од пола сата, па смо се запитали ,,зашто смо долазили’’?

,,Зашто смо долазили’’, мени се одговор на ово питање указао тек данас.

Иако уморан, у путу ка Њу Мексику нисам спавао, јер је небо над Тексасом необично занимљиво за посматрање. На бесконачно правом путу, указао се Мекдоналдс ресторан, а ја сам замолио да станемо и нешто поједемо.

Наручио сам хамбургер и сео да сачекам да буде готов. Са америчком мајком разговарао сам о томе колико ни она ни ја не волимо ту храну, али како се, увек када смо гладни, неочекивано појави велико, жуто слово ,,М’’. У ресторан су ушла два висока човека, и одмах сам их приметио баш због висине. Таман када сам поставио питање ,,мајци’’, где се налазимо, и добио одговор да нисмо ни близу Албукеркија, негде на граници са Тексасом, начуо сам реченицу коју ћу вероватно увек памптити; након седам месеци у земљи каубоја, у којој се прича само енглески и шпански, први пут сам зачуо нешто веома преознатљиво. Један од двојице високих момака, повикао је:

-Ош ти јести шта?
-Не могу, брате, нај’о сам се ко стока јутрос-, био је одговор.

Да сам у Чикагу или Сан Дијегу, или у неком другом месту у Сједињеним државама, ово не би било велико изненађење, али срести људе који причају српски, на аутопуту у сред пустиње, за мене је било невероватно. Још збуњен и у неверици да сам управо чуо две реченице на српском, пришао сам једном од њих и са сумњом да ће ме разумети, на српском запитао:

-Који ви то језик говорите?

Момак, ме је погледао у потпуној неверици и широм отворених очију. Насмејао се, одмахну главом, поново се насмејао, још шире отворио очи и одговорио:

-Па ваљда исти ко и ти.

Није било сумње. Говоримо истим језиком. Иако ми је, да ли од шока или од неубичајености ситуације, било тешко да склопим реченицу на том језику, споразумели смо се и лепо испричали. Он је из Загреба, а када сам му рекао да сам из Ужица, са осмехом је упитао:

-Из Титовог Ужица? Ено ти земљака, он је из Београда-, показао ми је на свог пријатеља, који се налазио на другом крају просторије. Пришао сам ,,пријатељу’’ и поздравио га. Још једно изненађено лице. Као да се знамо одувек, Београђанин ме је запитао:

-Па откуд ти у овој вукој.....?

Насмејао сам се и помислио: ,,Каква занимљива реч...’’