Од средњошколца, за крај

Недеља,26. април 2009.

 Управо сам се вратио из Мекдоналдс ресторана. За сат времена колико сам провео тамо, присетио сам се свих стереотипа о Америци и Американцима. Стао сам у ред, пред касом, да наручим свој оброк. Испред мене су стајале мајка и ћерка, које су, тачно пет минута наручивале храну, храну,храну.... У складу са наруџбином, биле су и њихове телесне масе. Како је ресторан део Волмарта, мајка и ћерка су за собом вукле двоја колица, препуна хране. Имајући у виду пет минута која сам провео стајаући иза њих, нисам одолео да не завирим у то царство укусних и калоричних намирница. Највећи контраст престављала су четири картона ,,дајет’’ Кока-Коле.

Када сам наручио храну, сео сам да сачекам.

„Начекаћеш се”, поручио ми је господин са суседног стола: „Ја са сам наручио један, мали чизбургер пре пола сата и још увек га чекам”.

Упитао сам га, зашто не затражи свој чизбургер, када већ чека толико дуго. Био је изненађен мојим предлогом, али је ипак устао и пришао касирки. Након молбе да добије свој чизбургер, она се насмејала и пружила му га. Окренуо се ка мени и послао ми осмех захвалности.

У ишчекивању свог оброка, сконцентрисао сам се на разговор двеју професорки енглеског. Док су јеле ,,Мек такосе”, разговарале су о својим омиљеним филмовима и онима које ће препоручити својим ђацима. Као ,,изузетан филм” прокоментарисале су скандалозно лошу комедију ,,Полубраћа”, док ће ,,оним озбиљнијим ученицима” препоручити ,,Зелену миљу” и ,,Спасавање редова Рајана”. То ме је подсетило на занимљиву чињеницу, да је мојој ,,америчкој мајци’’ омиљени филм ,,Деца шпијуни”.

Када сам схватио да предуго чекам свој оброк, устао сам и упитао, шта се дешава са тим чизбургером. Још није готов. Добро, сачекаћу. Након неколико минута, добио сам оброк, који није ни мало личио на оно што сам ја наручио. Објаснио сам, да нисам желео два мала чизбургера, већ један велики и без додатака. Касирка ме је збуњено погледала, затражила ми рачун, уверила се да говорим истину, а затим зграбила два чизбзургера са мог послужавника и ноншалантно их бацила у канту иза себе.

Колико је људи на свету, у овом тренутку, умрло од глади? Након сат времена проведених у Мекдоналдс ресторану, осећао сам се као Шиндлер, на крају филма.

Али, Америка нису сви ти стереотипи. Овде, као и свуда, има много људи који савршено разумеју америчке и светске проблеме и прилике и који се очигледно и јако одупиру предрасудама. Али предрасуде не настају захваљујући тим људима, већ оним другим, којих увек има више.

Јуче и данас, преко две стотине њумексичких средњошколаца учествовало је у протесту, у коме су позивали своју државу, да спасе децу – војнике из Уганде. Пре месец дана, на часу људских права у мојој школи, ученици су анализирали национализам у читанкама за основну школу. Пре два месеца, исти ти ученици, читали су књигу ,,Зависни од рата’’ у којој се на веома либералан начин обрађује тема америчког ратног дејствовања.

Хајде да замислимо, да све оне који се називају патриотама у Србији и који не воле Америку, пребацимо у америчке услове. Сви они би били страсни подржаваоци америчке, радикалне спољне политике. Ту настаје проблем. Туђи патриотизам је најчешће тешко разумети. Када га има много са обе стране, настаје рат. Да ли то значи да га сада на једној од страна нема довољно, или једноставно не знамо шта та реч значи.

Понедељак, 27. април 2009.

Сваких неколико година, у америчким школама дистрибуирају се нове географске карте. Већ седам дана кутија са новим светским поретком стоји крај врата у учионици за америчку историју. Знајући да је професор Еберхарт увек у шкрипцу са временом, запитао сам га, да ли му треба помоћ да замени старе карте новим.

-Заправо Марко, баш због тебе их нисам ни окачио.

Био сам збуњен и насмејан. Упитао сам га, какве везе ја имам са новим картама.

-Знаш, где је била твоја земља, сада су две. Па не знам како би се ти осећао по том питању. Можда би најбоље било да сачекам да ти одеш, па ћу их тада заменити.

Упутио сам му још збуњенији поглед на који је он одмах одговорио:

-Ја се не бих осећао лепо када би неко окачио карту на којој је Тексас засебна држава.

-Значи, Косово ће постати независно тек кад ја одем - нашалио сам се.

-Практично, да - одговорио је професор, смртно озбиљан.

У Америци сам већ осам месеци, а враћам се за мало више од месец дана. О тешким темама не волим да пишем, али се оне некада саме намећу, а некада је и неопходно. ,,Политика’’ је мој први текст објавила револуционарног, петог октобра. Од тада је мој дневник читало и коментарисало много људи, чије сам разлике са задовољством разумевао.

Сада одох да се пакујем, не би било лоше да почнем.