Ostala je samo jedna nenapisana knjiga

Poznati šahovski novinar i publicista Dimitrije Bjelica (1935 – 2025) biće sahranjen danas u 12.30 časova u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.

Mnogi su vest o smrti Dimitrija Bjelice, u 90. godini, dočekali s nevericom, kao jednu od bezbroj njegovih šala, a u poslednje vreme ih je često zbivao upravo na tu temu. U zvaničnom saopštenju Šahovskog saveza Srbije navodi se da je umeo da nazove kancelariju Saveza, izmeni glas i onako ljutito kaže: „Šta radite vi u savezu? Zar ne znate da je preminuo čuveni Dimitrije Bjelica?”

Vest koju je dugo pripremao ovoga puta je, na žalost, bila tačna, ali će ga njegove šale, mašta i smicalice nadživeti još dugo. U svemu što je radio bilo je toliko subjektivnog i jedinstvenog da malo ko može sve to objektivno da proceni, ali su nepobitne činjenice njegovo neprekidno i posvećeno učešće u svetskom šahu i veliki uticaj, od kraja 50-ih godina prošlog veka naovamo.

Pre svega, Bjelica je dao ogroman doprinos popularnosti šaha, posebno u krajevima bivše Jugoslavije. Iz javnih biografskih podataka ne može da se kaže previše o njegovim počecima, osim da je rođen 8. novembra 1935. u selu Vrbica kraj Nikšića (gde danas živi samo jedna starica); da je studirao engleski i 1959. počeo da se bavi novinarstvom; da je radio u sportskoj rubrici „Oslobođenja”, na Radio Sarajevu kao urednik reportaže i kao dopisnik „Vjesnika”. Oko mnogih drugih podataka, uključujući prelazak u Beograd, ostaju praznine i različite verzije, čak i kada se uporede podaci sa Vikipedije u različitim jezicima.

Vreme je, međutim, pokazalo njegove doprinose. Izuzetno komunikativan, Bjelica je uspeo da se sprijatelji sa mladim Bobijem Fišerom već pri prvom njegovom dolasku u Jugoslaviju 1958. i otvori vrata kasnijim intervjuima koje je Fišer krajnje nerado davao. Možda su i navredniji video materijali koje je Bjelica snimio sa Fišerom, a potom i sa mnogim drugim velikanima šaha. Ta saradnja će se završiti kontroverzama i raskidom prijateljstva, ali će Bjeli, kako su ga šahisti zvali, ubrzo početi novu i za čitav život saradnju, sa Fišerovim naslednikom na mestu svetskog prvaka, Anatolijem Karpovom. Kao što je bio zaslužan za Fišerova gostovanja po Jugoslaviji, još više takvih će organizovati sa Karpovom.

Veliki je doprionos dao i ranoj šahovskoj literaturi, od „Šahovske čitanke” i knjige „Velemajstori izbliza” do nepregledno duge serije koju je sam procenjivao na oko 80 knjiga. Uprkos javnim kritikama sadržaja nekih knjiga, na primer od engleskog šahovskog istoričara Edvarda Vintera, za rastuću ljubav prema šahu u Jugoslaviji Bjelica je učinio mnogo. Vodeći se izrekom „Ako i nije tačno, lepo je rečeno”, širio je interesovanje za šah a šahiste približavao najširoj publici.

Nije to sve. Posredovao je u organizaciji velikih manifestacija, na primer poznatih superturnira u Bugojnu ili u Španiji, te uveo mnogo inovacija koje su kasnije pruzimali čitavi timovi stručnjaka. Prvi se setio da organizuje Dečiju olimpijadu, što će FIDE potom rado preuzeti kao gotov koncept, te da proglašava „šahovskog oskara”. Pošto je svojim pristupom neizbežno stvarao i neprijatelje, setio se da pored „belog” dodeljuje i „crnog oskara” ...

Dimitrije Bjelica je bio naponovljiva ličnost, svojom maštom pripadajući ranijim vekovima, a korišćenjem tehnologije i novih ideja – daelko ispred svog vremena. On je u mnogo čemu bio preteča današnjeg stila u novinarstvu. Prvi je koristio svaki novi izum tehnologije: od kamere, telefona, faksa, teleksa do interneta, a anegdota o „daljinskom upravljaču” za televizor ostaće da živi među urbanim legendama.

Iza svega toga stajala je ogromna energija, spremnost na neprekidna putovanja i neutoljiva želja da promoviše šah i svoj udeo u njemu. Svako od nas ko je proveo imalo vremena sa Bjelim, doživeo je neverovatne događaje.

Kada smo 1994. putovali na Olimpijadu u Moskvu, Bjeli se najduže zadržao, vadeći nekoliko pripremljenih pasoša. Kada je prišao kontroli, carinici su u glas rekli: „Evo i najpoznatijeg šahiste!”. Nisu mislili ni na Ljubomira Ljubojevića, ni na Borislava Ivkova...

Kada je velemajstor Božidar Ivanović preuzeo mesto predsednika Šahovskog saveza Jugoslavija, Bjelica mu je odmah ponudio da zajedno odigraju simultanku. U Tanjugovom izveštaju stajalo da su simultanku odigrali „velemajstor Dimitrije Bjelica i predsednik ŠSJ Božidar Ivanović”...

Iza Dimitrije Bjelice ostaće samo jedna nenapisana knjiga. Ta knjiga, o njegovih hiljadu dogodovština, šala i nevolja iz kojih se čudesno izvukao, govori i o našem mentalitetu, a ostaće samo u sećanjima svih koji su ga poznavali.