„Lebdeći spomenik” ostao samo kao ideja

Vranje – Zvanično je zabeleženo da je 1974. godine povodom obeležavanja tri decenije od oslobođenja Vranja u Drugom svetskom ratu (7. septembar 1944. godine) tadašnja lokalna vlast pokrenula inicijativu za izgradnju „velikog spomenika revoluciji, koji bi trebalo da trajno sačuva uspomenu na 954 poginula partizanska borca i 660 streljanih građana ovoga grada”.

Prošlo je više od pola veka od kada je inicijativa pokrenuta, a koju je na predlog arhitekte Tomislava Markovića trebalo da realizuje njegov profesor i mentor na master studijama autoritativni Bogdan Bogdanović, koji je tada imao iskustvo u gradnji monumentalnih spomenika žrtvama u Drugom svetskom ratu na prostoru bivše SFRJ. Marković je tada sa grupom arhitekata radio na izradi Generalnog urbanističkog plana Vranja od 1965. do 1968. godine. Kada je pokrenuta inicijativa za projektovanje i realizaciju projekta Marković je bio u bliskim odnosima sa tadašnjim profesorom arhitekture Bogdanom Bogdanovićem (1922–2010).

„Osnovni postulat svakog spomenika je da se ne pravi samo za savremenost, već i za daleku budućnost, pa prema tome ne sme se ni u kom slučaju poći od trenutnih ’inspiracija’ niti se sme povesti za ukusom trenutka... Osnovnu inspiraciju u traganju za formom treba nemerljivo i intuitivno potražiti u kraju i ljudima koji spomenik dižu. On mora da bude, u neku ruku, sažimanje čoveka i predela i jedinstveni znak... Vranjanac pripada gradu onako kao što je stari antički čovek pripadao Antini. Vranje i vranjski kraj su u neku ruku jedini srpski polis. Izgleda zato i sasvim jasno da spomenik koji treba da obeleži revolucionarni trenutak Vranja i vranjskog kraja, pripada gradu i gradskoj teritoriji. Sa mnogih isturenih tačaka vranjskog kraja vidi se grad, sa viših gradskih pozicija vidi se ceo kraj, kao da su oni koji se nekada odabirali mesto za grad poslušali savet Aristotelov: „Iz grada jednim pogledom treba videti ceo polis, ceo polis treba da vidi svoj grad...”, prenosi reči Bogdana Bogdanovića, arhitekta Tomislav Marković u članku „Drama građenja spomenika” koji je objavljen u dvobroju 153-154 časopisa „Arhitektura” u oktobru 2010. godine.

Tekst govori o čestim posetama Bogdana Bogdanovića jugu Srbije i Vranju. Obilazak terena gde bi trebalo da se nađe „Lebdeći spomenik” za koji je čuveni arhitekta uradio skice, u kojima je naznačeno „kapital raširen na jednu i drugu stranu za po desetinu metara u nekim varijantama dobija naglašeno antičko prizvučje”.

Arhitekta i pisac iz Vranja Dragan Đorđević, za „Politiku” objašnjava tragom Generalnog urbanističkog plana Vranja iz vremena s kraja šezdesetih godina prošlog veka da je „kompleks samog monumentalnog spomenika od mermernog kamena trebao da se nalazi na uzvišenju podno Pržara”.

– Iz centra Vranja vodi lokalni put prema romskom naselju „Gornja čaršija”, ka brdu Pržar. Kada se napusti naseljeni deo romskog dela naselja i put koji vodi ka Pržaru, vijugaju četiri putna pravca na kojima je trebalo da bude izgrađen kompleks sa „Lebdećim spomenikom”. S tog mesta puca vidik na sve. Na kuće, ljude, prošlo i buduće vreme. Sa tog mesta se možeš osetiti kao pravi pobednik ili neki mali bog – kaže nam Đorđević, konstatujući sa žaljenjem da je ovo prvi slučaj da se neko setio projekta koji Vranje i danas zaslužuje po ideji arhitekte Bogdana Bogdanovića, koji je ostao nerealizovan i potpuno zaboravljen i skrajnut.

Na ovu temu danas u Vranju ne možete naći nijednog sagovornika. Dopisnik „Politike” pokušao je na različite načine da stupi u kontakt i sa arhitektom Tomislavom Markovićem, ali bezuspešno. Spomen-obeležja kojima se trajno čuva sećanje na Narodnog heroja Simu Pogačarevića, koja se nalaze na više lokacija u gradu, izradili su beogradski vajari Vladeta Petrić i Milovak Krstić, kao i Željko Đurić iz Osjeka. Na 41. godišnjicu oslobođenja Vranja u Drugom svetskom ratu 7. septembra 1985. godine otkriven je Spomenik revoluciji autora Anta Gržetića, vajara iz Beograda, sa dva konja na kojima je predstavljen odlazak južnjaka u partizanske jedinice.

Đorđević: Moćne građevine arhitekte Markovića

– Ni ja nemam kontakte sa arhitektom Tomislavom Markovićem, ali javnost podsećam da je on projektant zgrade nazvane „Lepa brena”, novog zdanja gradske pošte, tržnog centra u pešačkoj zoni. Koliko znam, učestvovao je i u projektovanju nekih zdanja za predsednika Vladimira Putina u Rusiji. Autor je više monografija i oblasti arhitekture i zaista vredna ličnost, koja zaslužuje poštovanje – rekao je za „Politiku” arhitekta i pisac, Dragan Đorđević iz Vranja.