„Haos” nastavlja da uznemirava

Galerija „Haos”, specijalizovana za crtež, obeležila je nedavno tri decenije rada, tačnije izlagačke delatnosti. Organizovano je više od tri stotine izložbi u kojima je učestvovalo više stotina likovnih stvaralaca, što u pojedinačnim, što u kolektivnim prezentacijama. Jubilej je obeležen u krugu poštovalaca i prijatelja – konceptualnom izložbom koja je zbog nemogućnosti da se izlože svi radove iz kolekcije osmišljena tako da se sve predstavi reprodukcijama na svojevrsnim zidnim instalacijama. Objavljena je i impozantna monografija, a na otvaranju je priređen koncert, omaž preminuloj kompozitorki Isidori Žebeljan. Na čelu Galerije „Haos” svih ovih godina je istoričarka umetnosti Borka Božović. Koji su vama lično bili najveći izazovi u kreiranju i opstanku privatne umetničke galerije?

Rekla bih da je bilo više izazova i mnogo problema, ali činjenica da sličan koncept ne postoji i da smo stavljajući jednu likovnu disciplinu u fokus zapravo zakoračili na put svojevrsne misije dodavala nam je energiju i pojačavala motiv. To je značilo da nema odustajanja i da treba predstaviti sve ono što je rađala, proizvodila savremena scena i nove likovne prakse, ali to je nalagalo i izvući na svetlo dana sve one opuse starih majstora, profesora, akademika, vrsnih crtača koje današnje generacije nisu videle i ne znaju ni da postoje.

Veliki napor je bilo pozajmljivanje radova iz brojnih privatnih kolekcija i muzejskih institucija da bi se realizovale takve postavke. Za Šejku, na primer, morala sam da plaćam noćnog čuvara jer su tako zahtevali vlasnici likovnih dela. Najlepše iskustvo imam sa Dadom (Miodragom Đurićem), koji mi je ustupio ne samo svoje crteže nego i one koji su bili u tuđem vlasništvu. Dao je nalog svim svojim kolekcionarima da moraju da mi daju radove i ja sam ih sve prenela u koferu. Ta izložba je bila njegov oproštaj sa Beogradom i ubrzo nakon toga i sa životom, a on je to osećao. Bila je svojevrsna privilegija razgovarati sa njim satima i čuti toliko neverovatnih priča iz njegovog života.

Predstavila sam u prostoru Galerije „Haos” i mnoge strane umetnike sa svih kontinenata. Meni lično najviše se dopadala izložba Ernesta Pinjon-Ernesta, čuvenog francuskog predstavnika tzv. ulične umetnosti, danas akademika.

Kolekcija „Haosa” je bogata, a za ovu priliku odlučili ste se za konceptualnu izložbu. Koji je temeljni koncept ove postavke?

Nemoguće je bilo pokazati sve radove koji se nalaze u kolekciji. Nekoliko stotina crteža. Zato bi nam trebao Muzej savremene umetnosti sa svim svojim nivoima i zato sam osmislila jednu konceptualnu postavku ispisujući ćirilična i latinična slova naziva galerije sa reprodukcijama likovnih dela u formi razglednica. Takođe sam želela da odam priznanje i publici koja je redovno i verno posećivala događanja u „Haosu” i predstavila sam to kroz četrdesetak fotografija iz raznih perioda. Publika, a i umetnici sami, jako lepo reaguju na ovakav koncept postavke. Pored toga, na monitoru ide film o tome šta predstavlja haos i kako se definiše, doživljava i tretira crtež. Film je sačinila mlada studentkinja FDU Tara Babić.

Na otvaranju je priređen i omaž Isidori Žebeljan, a opet poznato ime iz sveta muzike Ljubica Marić je takođe bila vezana za „Haos”. Da li je od početka bila zamisao da vizuelna umetnost bude šire sagledana u nekom, nazovimo, holističkom pristupu?

Da, oduvek sam smatrala da se umetnički izrazi dopunjuju i često veoma efikasno obogaćuju doživljaj. U „Haosu” se dešavalo više različitih kulturnih manifestacija ili kako je Irina Subotić u tekstu nove monografije zabeležila: „Tokom tri decenije svog intenzivnog rada galerija ’Haos’ je „ugostila”, videli smo, nebrojeno mnogo umetnika ... koji su doprinosili razumevanju mnogih lavirinata moderne likovnosti bilo da je reč o piscima, dramskim umetnicima, muzičarima, ljubiteljima poezije, bilo raznovrsnim vizuelnim stvaraocima.”

Moj odnos sa Ljubicom Marić i sa Isidorom Žebeljan je bio specifičan. Jako sam volela njihovu muziku i sve što rade. Svi koji su dolazili na naše izložbe znali su da tamo mogu sresti našu veliku umetnicu. Ona je često i rado svraćala u galeriju „Haos”. Neretko smo zajedno sedele u „Proleću” na palačinkama. Ostavila nam je svoje delo „Harmonija u kamenu”, muziku koju kao najveću dragocenost čuvamo i slušamo s vremena na vreme. Uvek mi je govorila da je Isidora Žebeljan njena prava naslednica. Isidoru sam i upoznala u stanu kod Ljubice i veoma brzo smo uspostavile divan odnos. Kada smo obeležavali 20 godina rada galerije, Isidora nam je poklonila svoju muziku koja je pratila video-prezentaciju cele kolekcije. Najmanje što smo mogli da učinimo je da podsetimo na jedan logičan sled, jednu neobičnu vertikalu koju je najpre uspostavila naša ugledna kompozitorka Ljubica Marić, potom sledila Isidora Žebeljan, ostavivši nam izuzetno delo koje će je uvek vraćati na scenu sa koje je prerano otišla. Sada Isidorin najbolji učenik Veljko Nenadić, mladi umetnik koji je već dobio preko 50 nagrada, komponuje specijalno za ovaj jubilej jedno svoje delo, posvećujući ga Isidori podjednako kao i Galeriji „Haos”.

Pa zar to nije nešto prelepo u ovom našem, kako vi rekoste, holističkom pristupu?

Takođe je priređen i omaž Goranki Matić...

Goranka je moja koleginica sa fakulteta. Ista smo generacija i kretale smo se u istom okruženju. Znam i kako je i kad počela da se bavi fotografijom. Ko joj je bio prvi mentor i kako smo doživljavali te njene prve korake. Pronašla se u tom poslu i doprinela tom izrazu. Kada sam otvorila galeriju, došla je i napravila par fotki u onom malom prostoru u Cara Lazara. Objavila je u „Vremenu” jednu od tih fotografija saopštavajući važnu vest da je otvorena nova galerija. Jedna od tih fotografija je bila inspirativna za likovnu umetnicu Željku Momirov i ona je napravila sa tom fotografijom moj portret u njenom stilu. Kako nas je i Goranka nedavno napustila poželela sam da taj rad bude uvodni rad u najnovijoj monografiji u kojoj su predstavljeni svi radovi iz kolekcije prikupljeni tokom tri decenije. Ogroman doprinos, a meni posebno priznanje, učinili su kroz izgled te nove publikacije naš proslavljeni dizajner Slavimir Stojanović Futro i njegova saradnica Srđana Savić.

Šta će biti sa obimnom kolekcijom Galerije „Haos”?

Nadam se, a „nada uvek poslednja umire”, kako je davno zabeleženo, da ću doživeti da svi ti radovi ne ostanu u nekom depou, nego da budu predstavljeni u nekom novom prostoru, zadužbini, privatnom legatu ili muzeju koji bi bio rezultat našeg posvećenog rada i jedne privatne inicijative, vredne svake pohvale. Više od toga u ovom trenutku ne mogu da kažem, ali sam uverena da dobre inicijative nikad ne propadaju ili se, možda, varam s obzirom na to da živimo u vremenima nenaklonjenim kulturi.

Šta su vaši dalji koraci?

Nastavljamo sa radom. Videćemo do kada. Kao što znate nismo podržani od strane resornih institucija i malo je reći da je to sramota nakon svega šta smo odradili za ovih 30 godina. U svakom slučaju, „Haos” nastavlja da kreativno deluje, da uznemirava i provocira.