Preobražaj studentskih protesta

Ono što je započelo kao iskrena studentska pobuna zbog smrti šesnaestoro građana u Novom Sadu – koji su nastradali pod urušenom nadstrešnicom usled sistemske neodgovornosti i nemara – pretvorilo se, korak po korak, u ideološki spektakl nacionalističke mobilizacije. U svega nekoliko nedelja, zabrinutost za bezbednost, pravdu i institucionalnu odgovornost postala je kulisa za povratak političkih simbola iz najmračnijih poglavlja novije srpske istorije. Umesto evropskih zastava i slogana o građanskim pravima, na ulicama Beograda zavijorile su se zastave proruskih paravojnih formacija iz Donjecka, dok su govornice postale prostor za promociju „srpskog integralizma” – koncepta koji je daleko od studentskog ideala slobode, a veoma blizak geopolitičkim fantazijama jednog dela akademske i bezbednosne elite.

U tom preobražaju studentskog bunta – od građanskog pokreta do nacionalno-integralističkog rituala – profesor Milo Lompar se pojavio ne kao slučajni gost, već kao ideološki pokrovitelj. Njegovo prisustvo na protestima, retorika sa govornice i ranije delovanje čine ga simbolom procesa u kome su tuga, zabrinutost i poziv na pravdu ustupili mesto istorijskim mitovima, epskoj retorici i političkim porukama koje nemaju nikakvu vezu sa 16 izgubljenih života.

Dok su građani očekivali dostojanstven odgovor na tragediju, govornice su preuzeli oni koji nijednom rečju nisu pomenuli nastradale. Lompar je govorio o „Obilićevom podvigu”, o „srpskom integralizmu”, o simbolima koje razume samo zatvoren krug ideološki istomišljenika. Umesto saosećanja – dobili smo mit. Umesto plana za bezbednost i odgovornost – poziv na nacionalni preporod. Umesto razgovora o institucijama koje nisu zaštitile građane – dočekan je govor o „kosovskom zavetu”. I što je najvažnije: studenti su sve to pozdravili aplauzima.

To je najvažnija činjenica ovog trenutka: na mestu tragedije, podignut je oltar ideologiji, a za govornika je uzet čovek koji ne vidi državu kao servis građana, već kao istorijsku misiju. I niko od okupljenih nije rekao da to nije ono zbog čega su izašli na ulicu.

Lompar nije političar, ali sve njegove poruke imaju političke posledice. On nije svedok tragedije, ali govori o sudbini naroda sa uzvišenošću proroka. Nije teoretičar sistema, ali nudi „duhovnu arhitekturu” koja je već jednom razorila prostor bivše Jugoslavije. Na Slaviju nije došao da izrazi žaljenje, već da ponudi putokaz – ne ka pomirenju, već ka „srpskom jedinstvu” koje ne priznaje ni granice, ni realnost, ni žrtve.

Zabrinjava to što se nijedan deo studentskog pokreta nije ogradio od takve retorike. Naprotiv, govoru je prethodilo skandiranje, a usledio je aplauz. Bivši profesori Beogradskog univerziteta koji su govorili o odgovornosti vlasti i pravima građana, zamenjeni su akademskim bardom nacionalne čistoće, duhovnim patronom ideje da Srbi moraju da se „integralizuju”, jer u protivnom – neće postojati.

U analizi Al Džazire jasno se konstatuje: protest više ne nosi evropsku simboliku. Više se ne poziva na solidarnost, već na kolektivnu istorijsku ulogu. Ne traži pravdu za poginule građane, već potvrdu nacionalnog identiteta. Umesto evropskih zastava, organizatori sada tolerišu, pa i promovišu, ratne zastave iz Donjecka, ruske paravojne simbole i poruke o „bratskom oružju”. A sve to u protestu koji je započeo zbog urušene nadstrešnice i smrti običnih ljudi.

To nije politički razvoj događaja – to je moralni sunovrat. Jer kada se tuga pretvori u mit, a saosećanje zameni ideološka parola, u društvu nestaje prostor za stvarnu promenu.

Ako je protest trebalo da bude prelomni trenutak, onda je govornik sa Slavije pokazao u kom pravcu ide ta prelomna tačka: ka reviziji, ka zatvaranju, ka duhovnoj mobilizaciji bez odgovornosti. Profesor Lompar ga nije zatekao kao gotovu stvar – on ga je preuzeo jer studenti sami nisu znali ni gde su pošli, ni za šta se tačno zalažu. Njima je, čini se, bilo svejedno – za mnoge je protest s vremenom postao pre svega društveni događaj, ritualni izlazak i prilika za zabavu pod parolama koje su sve manje imale veze s početnim zahtevima.

Vidovdanski miting, najavljen kao vododelnica, dodatno je pokazao da se pred očima javnosti ne vodi boj za modernu Srbiju, za nove tehnologije, za energetsku tranziciju ili ekološku odgovornost – već se priziva boj za Kosovo. Umesto simbolike budućnosti, studenti su prigrlili simbole prošlosti. Posebno je poražavajuće što je upravo govor jednog od studenata, sa dva broja većom šajkačom na glavi, bio možda i najnazadniji u svom tonu i poruci. On, koji bi trebalo da nosi duh promene, pozvao je na „zavet generacije koja neće klečati”, evocirao 1389. godinu i prizvao slike neprekidne borbe. Umesto da artikuliše zalaganje za pravnu državu, evropske vrednosti i institucije koje štite građane, njegov govor je učvrstio narativ o neizbežnoj žrtvi, mitskoj sudbini i stalnom sukobu – sve ono zbog čega Srbija stoji u mestu.

Zabrinjava što su upravo studenti, koje društvo s pravom vidi kao nosioce budućih promena, već izvesno vreme pokazivali sklonost ka prošlosti umesto ka viziji budućnosti. Umesto da afirmišu ideje modernizacije, pravne države i evropske integracije, prihvatili su mitološki narativ o neprekidnom boju, o zavetu i o duhovnoj borbi. Simboličan je bio trenutak kada je jedan od govornika, sa dva broja većom šajkačom na glavi, govorio o Kosovskom boju umesto o reformama, o zavetu umesto o znanju, o mitskoj sudbini umesto o evropskoj integraciji – što više govori o regresiji duha nego o njegovom uzletu.

Još poraznije od toga jeste što su isti ti studenti, koji su se prethodno hvalili kako su „pomirili” Pazar i Beograd na istom protestu, poslali poruku da su svi dobrodošli, ali samo ukoliko veruju u 1389. godinu i kosovski zavet. Tako je iluzija zajedništva zamenjena ideološkim uslovljavanjem, a građanski potencijal protesta sveden na kulturni test lojalnosti mitološkoj prošlosti.

I u tom odsustvu jasnog cilja, u tom aplauzu umesto pitanja, u tom zanosu mitom umesto analizom, završava se jedna faza otpora. Počinje druga: ona u kojoj mit vodi politiku, a podvig – ako ga bude – vodi u sigurnu propast.