Преображај студентских протеста

Оно што је започело као искрена студентска побуна због смрти шеснаесторо грађана у Новом Саду – који су настрадали под урушеном надстрешницом услед системске неодговорности и немара – претворило се, корак по корак, у идеолошки спектакл националистичке мобилизације. У свега неколико недеља, забринутост за безбедност, правду и институционалну одговорност постала је кулиса за повратак политичких симбола из најмрачнијих поглавља новије српске историје. Уместо европских застава и слогана о грађанским правима, на улицама Београда завијориле су се заставе проруских паравојних формација из Доњецка, док су говорнице постале простор за промоцију „српског интегрализма” – концепта који је далеко од студентског идеала слободе, а веома близак геополитичким фантазијама једног дела академске и безбедносне елите.

У том преображају студентског бунта – од грађанског покрета до национално-интегралистичког ритуала – професор Мило Ломпар се појавио не као случајни гост, већ као идеолошки покровитељ. Његово присуство на протестима, реторика са говорнице и раније деловање чине га симболом процеса у коме су туга, забринутост и позив на правду уступили место историјским митовима, епској реторици и политичким порукама које немају никакву везу са 16 изгубљених живота.

Док су грађани очекивали достојанствен одговор на трагедију, говорнице су преузели они који ниједном речју нису поменули настрадале. Ломпар је говорио о „Обилићевом подвигу”, о „српском интегрализму”, о симболима које разуме само затворен круг идеолошки истомишљеника. Уместо саосећања – добили смо мит. Уместо плана за безбедност и одговорност – позив на национални препород. Уместо разговора о институцијама које нису заштитиле грађане – дочекан је говор о „косовском завету”. И што је најважније: студенти су све то поздравили аплаузима.

То је најважнија чињеница овог тренутка: на месту трагедије, подигнут је олтар идеологији, а за говорника је узет човек који не види државу као сервис грађана, већ као историјску мисију. И нико од окупљених није рекао да то није оно због чега су изашли на улицу.

Ломпар није политичар, али све његове поруке имају политичке последице. Он није сведок трагедије, али говори о судбини народа са узвишеношћу пророка. Није теоретичар система, али нуди „духовну архитектуру” која је већ једном разорила простор бивше Југославије. На Славију није дошао да изрази жаљење, већ да понуди путоказ – не ка помирењу, већ ка „српском јединству” које не признаје ни границе, ни реалност, ни жртве.

Забрињава то што се ниједан део студентског покрета није оградио од такве реторике. Напротив, говору је претходило скандирање, а уследио је аплауз. Бивши професори Београдског универзитета који су говорили о одговорности власти и правима грађана, замењени су академским бардом националне чистоће, духовним патроном идеје да Срби морају да се „интегрализују”, јер у противном – неће постојати.

У анализи Ал Џазире јасно се констатује: протест више не носи европску симболику. Више се не позива на солидарност, већ на колективну историјску улогу. Не тражи правду за погинуле грађане, већ потврду националног идентитета. Уместо европских застава, организатори сада толеришу, па и промовишу, ратне заставе из Доњецка, руске паравојне симболе и поруке о „братском оружју”. А све то у протесту који је започео због урушене надстрешнице и смрти обичних људи.

То није политички развој догађаја – то је морални суноврат. Јер када се туга претвори у мит, а саосећање замени идеолошка парола, у друштву нестаје простор за стварну промену.

Ако је протест требало да буде преломни тренутак, онда је говорник са Славије показао у ком правцу иде та преломна тачка: ка ревизији, ка затварању, ка духовној мобилизацији без одговорности. Професор Ломпар га није затекао као готову ствар – он га је преузео јер студенти сами нису знали ни где су пошли, ни за шта се тачно залажу. Њима је, чини се, било свеједно – за многе је протест с временом постао пре свега друштвени догађај, ритуални излазак и прилика за забаву под паролама које су све мање имале везе с почетним захтевима.

Видовдански митинг, најављен као вододелница, додатно је показао да се пред очима јавности не води бој за модерну Србију, за нове технологије, за енергетску транзицију или еколошку одговорност – већ се призива бој за Косово. Уместо симболике будућности, студенти су пригрлили симболе прошлости. Посебно је поражавајуће што је управо говор једног од студената, са два броја већом шајкачом на глави, био можда и најназаднији у свом тону и поруци. Он, који би требало да носи дух промене, позвао је на „завет генерације која неће клечати”, евоцирао 1389. годину и призвао слике непрекидне борбе. Уместо да артикулише залагање за правну државу, европске вредности и институције које штите грађане, његов говор је учврстио наратив о неизбежној жртви, митској судбини и сталном сукобу – све оно због чега Србија стоји у месту.

Забрињава што су управо студенти, које друштво с правом види као носиоце будућих промена, већ извесно време показивали склоност ка прошлости уместо ка визији будућности. Уместо да афирмишу идеје модернизације, правне државе и европске интеграције, прихватили су митолошки наратив о непрекидном боју, о завету и о духовној борби. Симболичан је био тренутак када је један од говорника, са два броја већом шајкачом на глави, говорио о Косовском боју уместо о реформама, о завету уместо о знању, о митској судбини уместо о европској интеграцији – што више говори о регресији духа него о његовом узлету.

Још поразније од тога јесте што су исти ти студенти, који су се претходно хвалили како су „помирили” Пазар и Београд на истом протесту, послали поруку да су сви добродошли, али само уколико верују у 1389. годину и косовски завет. Тако је илузија заједништва замењена идеолошким условљавањем, а грађански потенцијал протеста сведен на културни тест лојалности митолошкој прошлости.

И у том одсуству јасног циља, у том аплаузу уместо питања, у том заносу митом уместо анализом, завршава се једна фаза отпора. Почиње друга: она у којој мит води политику, а подвиг – ако га буде – води у сигурну пропаст.