Veze s Kamenkom i Kremenkom

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, decembra – Vatrogasni kapetan Frenk Dojl nagledao se svakakvih čuda, ali kad je video da se ulica u vašingtonskom elitnom predgrađu doslovno pretvorila u reku, pomislio je da mu se samo pričinjava. „Niko ne bi očekivao da je tako nešto mogućno”, dodao je, zgranut činjenicom da je pucanje velike vodovodne cevi napravilo bujicu, dubine od gotovo jednog metra, iz koje je s kolegama morao da spasava petnaestak putnika „okovanih” ledenom vodom…

Gotovo istovremeno, pre neki dan, s puta po Dalekom istoku vratio se komentator „Njujork tajmsa” Tomas Fridman, sa sasvim različitom ali takođe velikom dozom zgranutosti, posredno a bitno povezane s dramom u poplavljenoj ovdašnjoj ulici. Poleteo je, kaže, iz vazdušne luke Hongkonga i kad je sleteo na njujorški aerodrom „Džon Kenedi” imao je utisak da se iz ultramodernog doba prebacio u prošlost, čak tako daleku da ju je ironično svrstao u scene iz crtaća „Kamenko i Kremenko”, šaljivog prikaza savremenih običaja u praistorijskom ambijentu.

Prilično vanredno

Zapanjen je bio i velikom razlikom u gradskog saobraćaju: u hongkonškom vozu mu je savršeno funkcionisao internetski „vajerles”, dok u njujorškom nije uspevao ni da normalno razgovara mobilnim telefonom.

Ako smo toliko pametni, zašto onda drugi žive bolje od nas, šta se to zbilo s našom infrastrukturom, tako bitnom i za produktivnost, zapitao se i tako, posredno, povezao sa vatrogascem Dojlom, jer se i ovaj čudio istim povodom, samo na primeru vodovodske havarije. Naša infrastruktura zahteva hitne intervencije, gotovo kao one za spasavanje Volstrita i drugih finansijskih džinova, konstatuju i analitičari, kao i mase građana koje svakodnevno trpe zbog pogoršanog stanja mnogih drumova, pruga, komunalija, brana, škola, mostova pa mestimično i telekomunikacija.

Buduća vlada novoizabranog predsednika Baraka Obame obećava da će joj jedan od glavnih zadataka biti da uloži stotine milijardi u oporavak tih vitalnih mreža, koje je administracija Džordža Buša prilično zapustila, dobrim delom i zbog davanja troškovnih prednosti– frontovima u Iraku i Avganistanu kao i u ukupnom „globalnom ratu protiv terorizma”. Zahtevi, čini se, prevazilaze proverljive moći vlasti čije se ambicije– uz obećanje da će javnim radovima zaposliti čak tri miliona ljudi za dve godine– sudaraju s teškim nasledstvom kao što su i privredna recesija i ogroman budžetski deficit.

Stanje je, zapravo, prilično vanredno. Samo u modernizaciju saobraćajnica potrebno je uložiti 225 milijardi dolara za godinu dana, predočili su predstavnici nadležnog ministarstva.

Opet preteća cipela

U železničkom pogledu Amerika je postala „zemlja trećeg sveta”, upozorio je kongresmen Džon Majka. „U Evropi i Aziji vozovi dostižu brzinu od oko 400 kilometara na sat, dok ovde najbrži povezuju prestonicu i Njujork sa jedva, u proseku, 140 kilometara na sat”, dodaje „Vašington post”.

U raspravu se, opet, umešala – „preteća cipela”. Razočaran odlukom njujorške saobraćajne uprave, na njenog direktora Eliota Sendera cipelom je zamahnuo železničar Stiven Milis, podsećajući šefa da bi moglo da mu se desi isto što i Bušu, koga je nešto pre toga obućom gađao novinar u Iraku. Opet su se tako dodirnule dve naizgled udaljene tačke: problemi svakodnevnog prevoza i spoljnih intervencija, pri čemu za prve federacija nema dovoljno para, dok za druge „mora da ima”.

Još su mnogo uzbudljivije stvari koje se ne primećuju. Širom zemlje nije popravljena ni polovina od 122 brane za koje su vlasti konstatovale da su u tako lošem stanju da ne osiguravaju odbranu od većih poplava, saopštila je armijska inženjerija.

Stanovnici koji žive u blizini nebezbednih brana imaju pravo na zabrinutost, izjavila je šefica Temi Konforti. Pouke iz katastrofe kada je pucanje brana pod naletom uragana opustošilo Nju Orleans, u leto 2005, kao da nisu ozbiljno shvaćene. Pojedini lokalni funkcioneri rezonuju u stilu: pa šta ako brana popusti, poreski obveznici iz cele zemlje će nadoknaditi štetu, poručio je, posredstvom „Ju-Es-Ej tudeja”, specijalista Lari Larson.

Guverneri 50 saveznih država mahom se, međutim, žale na ispražnjene kase. Napravili smo značajne projekte ali nemamo para, kažu, i apeluju na centralnu vlast da priskoči u pomoć, kao Volstritu ili bar kao automobilskoj industriji.

Novac i voda

Ovako kako je dosad išlo– više ne može, sugeriše i Fridman. Najpametnije smo usmerili na finansijski inženjering umesto na realni inženjering, tako da češće „prave novac bez novca” nego što omogućavaju da se do njega dolazi proizvodnjom kola, telefona, kompjutera, učila, medicinskom opremom, dodaje aludirajući na berzanske akcije koje su ispostavile kao fikcije. Za razliku od Džona Kenedija koji je otvorio perspektive astronautskog dosezanja Meseca, Obama treba da nas vodi ka preobražaju našeg sopstvenog dvorišta, zaključuje Fridman.

Dvorište podseća, opet, na „Kamenka i Kremenka”, samo bez zasmejavanja publike. Stručnjaci su poodavno konstatovali da vodovodna mreža i u okrugu Montgomeri, gde se ulica premetnula u reku, zaslužuje hitan remont.

Odbornici nisu hteli da, u to ime, usvoje povećanje mesečnih dažbina potrošača za 20 dolara. Tako su dodatno zadobili poverenje birača. Ali šef lokalne vodovodne službe Endru Branhart smatra da dotični građani sada „nemaju ni razloga da veruju” u sistem koji ih snabdeva– vodom…