Mitska i savremena Medeja

Ana Tasić

Dubrovnik – „Medeja”, druga dramska premijera na ovogodišnjem, 76. po redu festivalu Dubrovačke letnje igre, jedna je od najočekivanijih pozorišnih produkcija u regionu ovog leta, zbog izazovnog scenskog teksta, režije austrijskog umetnika Martina Kušeja, uvrštenog u grupu deset najuglednijih evropskih reditelja u ovom veku, ali i nastupa glumaca, Uliksa Fehmiua i Helene Minić Matanić u glavnim ulogama. Polazeći od Euripidove tragedije, australijski pisac i reditelj Sajmon Stoun je uradio savremenu verziju tragedije Medeje, čija je protagonistkinja Ana, uspešna naučnica koja je suprugu Luki, farmaceutu, pomogla da se probije u poslu, da bi je on kasnije izdao sa drugom ženom, što izaziva Aninu osvetu, u vidu pokušaja Lukinog ubistva. Ova osnovna, savremena linija radnje, inspirisana stvarnim događajem koji se odvio u Kanzasu devedesetih godina prošlog veka, prepliće se sa narativom o mitskoj Medeji, odnosno poetski snažnim monolozima Hajnera Milera, napisanim u postmodernističkom stilu, spoju artoovske surovosti i brehtovske političnosti, prepunom asocijacija koje stvaraju zamršenu mrežu značenja i potrebu za naročitim misaonim angažmanom.

„Medeja” je izvedena na magičnoj tvrđavi Lovrijenac, u ambijentu koji je važan deo igre, zbog snažnog, skoro opipljivog osećanja fatalnosti koje izaziva, svojim monumentalnim i pomalo mističnim zidinama pod otvorenim nebom. Scenografija je određena žutim, kosim podom, koji se može simbolički razumeti, kao znak pada, nestabilnosti tla pod nogama, ali i kukavičluka i ljubomore, kao i istovremene moguće svetlosti, optimizma (simbolika žute boje se u različitim sredinama različito tumači), značenjski dakle ambivalentno, u zavisnosti od ugla posmatranja, što je i princip tumačenja složenih Aninih/Medejinih postupaka. Značajniji deo scenografije je virtuelni, sa kojim se likovi uzbudljivo stapaju. Video-materijali različite osećajnosti i značenja se projektuju na zidove Lovrijenca, od pustih morskih prostranstava koja se mogu tumačiti kao znak Anine usamljenosti i introspekcije, preko snimaka vatre, kao znaka uništenja, do prizora nagomilanih ljudskih tela na goloj zemlji; oni su deo eksperimentalnog filma Aninih sinova koji ima posebno izazovna značenja u pogledu razotkrivanja njene ljubomore i osvete (scenografija Anet Muršec, autor video-materijala Tobijas Jonas, kostim Ana Savić Gecan).

Zvučni nivo predstave je takođe važan u rediteljskom postupku Martina Kušeja, u osnovi određenom preciznošću, minimalizmom i diskretnim izražavanjem unutrašnjih bura likova. Gustu tišinu u tvrđavi u dramatičnim trenucima preloma radnje cepaju prigušeni udari bubnjeva, isprepletani sa napetim šumovima koji u celini imaju vrlo upečatljiv, dodatno preteći efekat (kompozitor Aki Traar). Tok scenske radnje je nalik filmskom, zbog naglih zatamnjenja koja emotivno eksplozivne, kratke scene, odvode u misaono podsticajni mrak. Na vizuelnom planu izvođenja treba izdvojiti i značaj svetla i senki; na minimalističkoj osnovi prostora, dinamički određenim i smenama svetla i tame, senke ljudskih tela delikatno osnažuju trilerski doživljaj radnje, kao u film noaru, stvaraju utisak nemira, naslućuju skrivene postupke.

Igra posvećenih i psihološki probojnih glumaca gradi skelet i krvotok ovog živog scenskog tela, oni su osnovni izvor snage izraza; njihova postavka je veoma suptilna, uglavnom statična, pomalo i snolika u toj mirnoći i svedenosti fizičkog izraza, što je plodno tlo za razvijanje slojevitih psiholoških porteta likova. Helena Minić Matanić je izuzetna u reljefnom oblikovanju Ane/Medeje, jake i odlučne žene koja zbog Lukine izdaje upada u nezaustavljive vrtloge ljubomore, osvete, ludila; njena najjača izražajnost je u stamenom, čvrstom držanju, neobično prodornom glasu i tonalitetu govora, kao i u razornom pogledu. Sa jedne strane, Ana izaziva osudu zbog nemogućnosti kontrole izliva nasilja, suzbijanja poriva za osvetom i poravnanjem učinjene nepravde, zbog ucena i svireposti, ali u isto vreme izvlači i saosećajnost gledaoca, zbog potpunog, dubinskog sloma, posledice muške bezobzirnosti.

Uliks Fehmiu takođe psihološki uverljivo i slojevito igra Luku/Jasona, pragmatičnog muškarca koji bira put nove strasti, ne osvrćući se previše na posledice sebičnih izbora, ne mareći (dovoljno) za sudbinu nasukanog braka, jedne olupine koja će Anu ostaviti na pustoj zemlji. On je takođe i žrtva Aninih psihotičnih izliva, primorana da zadrži racionalnost zbog sinova, Edija (Tvrtko Kolar) i Leona (Jan Rendić), u čijem odgoju pomaže socijalna radnica (Maša Žilavec). Lukinu novu devojku Klaru igra slovenačka glumica Julija Klavžar, nežne lepote i prozirnog prisustva; u isto vreme je nepokolebljivo jaka i sugestivna u predstavljanju izazovnog prihvatanja složenosti veze sa Lukom (i Anom). Njenog oca Kristijana, Lukinog šefa, takođe ledeno pragmatičnog muškarca, biznismena i u porodičnom odnosima, autoritativno igra Vladimir Vaškalić, koji uz Aleša Valiča (Borut) upotpunjuje kompaktnu i nadahnutu igru ovog šarenolikog, slovenačko-hrvatsko-srpsko-albanskog ansambla. On je Dubrovniku dao jednu vrednu, svevremeno potresnu i dirljivu, mitsku i savremenu, tragičnu i katarzičnu pripovest o krhkim granicama između bezuslovne ljubavi i divljačke mržnje.