Pod sjajem zvezda

Mlade i lepe ili nešto starije i dobro držeće, u naponu snage ili aktivne penzionerke, a sa popularnošću u TV gledalištu kao zajedničkim imeniteljem, dame su dobile čast da zatvore, i krunišu, zabavnu seriju „I juče. I sutra.” pričom o svom novinarskom i voditeljskom pozivu i o slavi koju on donosi. Jelena Ilić pozvala ih je u završnicu ovog ciklusa priznajući im status TV zvezde – mada se to odličje mirne duše moglo prikačiti na grudi i nekim drugim članovima kolektiva Radio-televizije Srbije ugošćavanim na ovoj svečarskoj pozornici matične im TV kuće povodom pet decenija postojanja.

I nekima, svakako, kojima takav poziv nije stigao. Stoga je dirljiv detalj pomenutog izdanja bilo upravo podsećanje na TV ličnosti kojih više nema na ekranu – Baneta Vukašinovića, Slobodana Novakovića, Milovana Ilića Minimaksa i Nebojšu Đukelića, a nekoliko lepih reči o znanju, umeću, ugledu, harizmi Đukelićevoj, koje je izrekla Sandra Perović, služe i njoj na čast.

Mnogo je zaslužnih TV poslenika ušlo u ovaj bleštavi studio tokom desetak nedeljnih popodneva. Njihova kazivanja o TVB od početka su podupirali ilustrativni odlomci iz najpoznatijih ostvarenja u poluvekovnoj produkciji. Korisno ih je dopunjavalo i kasnije uvedeno kratko „reportersko” javljanje sa „istorijskih punktova” po redakcijama.

Ali da se skoro niko ne oseti zaboravljenim i prikraćenim, da se ne ostane dužan gotovo nikom ko se sudbinski i suštinski ugradio u TV kuću staru pola veka najzaslužnija je Redakcija za istoriografiju namenskim emisijama „Trezora” i „Osmih vrata”. Setila se onih koje nikad ne osvetljava sjaj reflektora, pa time ni sami ne mogu da zasijaju kao zvezde, ali bez kojih TV programa jednostavno – nema. Pred kamere je izvela one koji su uvek iza nje , čak i veoma daleko od nje, po predajnicima i repetitorima. Istrajno je okupljala veterane i pomno beležila njihova sećanja. Posećivala je sva značajna mesta na kojima se rađala „osma umetnost”. Priređivala je druženja, izložbe, publikacije, pravila i sama (kako to ovom mediju i priliči) događaje svakim i najmanje zgodnim povodom.

Ova redakcija pod uredništvom Bojane Andrić učinila je da proslava dobije ne samo punoću nego i trajnost. Nije sve tu, objektivno rečeno, bilo zanimljivo za gledanje. Nije uvek bilo ni montirano ni pakovano tako da bi delovalo atraktivno. Bivalo je i ekstenzivno – po svoj prilici da bi ostalo autentično, da bi ostavilo što dublji trag, što izvornije svedočenje. Rađeno je ne samo zarad priznanja prošlom nego i kao prilog budućem vremenu. Da oni koji dolaze ne pomisle kako od njih sve počinje...

Znalci proriču smrt televizije u postojećem obliku i najavljuju eru neke nove i drugačije multimedijalnosti. Ako i ne dočeka stotu, ono što je Radio-televizija Srbije (Televizija Beograd) zabeležila o svojoj pedesetoj, i ono što je u njoj stvorila – najpouzdaniji „Dnevnik”, visokogledane igrane serije, nekoliko dobrih dokumentaraca, „Pesmu Evrovizije”... ostavština je za budućnost, građa neophodna za razumevanje totaliteta ovog vremena.