Под сјајем звезда

Младе и лепе или нешто старије и добро држеће, у напону снаге или активне пензионерке, а са популарношћу у ТВ гледалишту као заједничким именитељем, даме су добиле част да затворе, и крунишу, забавну серију „И јуче. И сутра.” причом о свом новинарском и водитељском позиву и о слави коју он доноси. Јелена Илић позвала их је у завршницу овог циклуса признајући им статус ТВ звезде – мада се то одличје мирне душе могло прикачити на груди и неким другим члановима колектива Радио-телевизије Србије угошћаваним на овој свечарској позорници матичне им ТВ куће поводом пет деценија постојања.

И некима, свакако, којима такав позив није стигао. Стога је дирљив детаљ поменутог издања било управо подсећање на ТВ личности којих више нема на екрану – Банета Вукашиновића, Слободана Новаковића, Милована Илића Минимакса и Небојшу Ђукелића, а неколико лепих речи о знању, умећу, угледу, харизми Ђукелићевој, које је изрекла Сандра Перовић, служе и њој на част.

Много је заслужних ТВ посленика ушло у овај блештави студио током десетак недељних поподнева. Њихова казивања о ТВБ од почетка су подупирали илустративни одломци из најпознатијих остварења у полувековној продукцији. Корисно их је допуњавало и касније уведено кратко „репортерско” јављање са „историјских пунктова” по редакцијама.

Али да се скоро нико не осети заборављеним и прикраћеним, да се не остане дужан готово ником ко се судбински и суштински уградио у ТВ кућу стару пола века најзаслужнија је Редакција за историографију наменским емисијама „Трезора” и „Осмих врата”. Сетила се оних које никад не осветљава сјај рефлектора, па тиме ни сами не могу да засијају као звезде, али без којих ТВ програма једноставно – нема. Пред камере је извела оне који су увек иза ње , чак и веома далеко од ње, по предајницима и репетиторима. Истрајно је окупљала ветеране и помно бележила њихова сећања. Посећивала је сва значајна места на којима се рађала „осма уметност”. Приређивала је дружења, изложбе, публикације, правила и сама (како то овом медију и приличи) догађаје сваким и најмање згодним поводом.

Ова редакција под уредништвом Бојане Андрић учинила је да прослава добије не само пуноћу него и трајност. Није све ту, објективно речено, било занимљиво за гледање. Није увек било ни монтирано ни паковано тако да би деловало атрактивно. Бивало је и екстензивно – по свој прилици да би остало аутентично, да би оставило што дубљи траг, што изворније сведочење. Рађено је не само зарад признања прошлом него и као прилог будућем времену. Да они који долазе не помисле како од њих све почиње...

Зналци проричу смрт телевизије у постојећем облику и најављују еру неке нове и другачије мултимедијалности. Ако и не дочека стоту, оно што је Радио-телевизија Србије (Телевизија Београд) забележила о својој педесетој, и оно што је у њој створила – најпоузданији „Дневник”, високогледане игране серије, неколико добрих документараца, „Песму Евровизије”... оставштина је за будућност, грађа неопходна за разумевање тоталитета овог времена.