Krepko monetarno čedo

Evro je, bar u jednom, ujedinio nepomirljive optimiste i pesimiste: iznenadio je i jedne i druge. U slučaju prvih, prevazišao je i njihova najoptimističkija očekivanja. Ovi drugi priznaju i sami da su u svojim predskazanjima potpuno omanuli. Neki od njih su ga u času tegobnog rađanja – prošle su godine dok ideja o jedinstvenoj valuti i velikom poduhvatu, koji je, uistinu, bio skopčan sa dosta rizika, nije realizovana – već označili kao „mrtvorođenče”, a mnogi su mu proricali kratak vek.

Među njima i Milton Fridman, koga su dugo smatrali za vidovitog i neprikosnovenog ekonomskog gurua. On je evru proricao krah za (najviše) pet godina, ili, u najboljem slučaju, prilikom prvog suočavanja sa iole ozbiljnijom privrednom krizom. U tom sumornom predskazanju sledio bi potom neizbežni povratak nacionalnim valutama, uz aktiviranje nacionalnih kovnica novca koje je evro „zapečatio”.

Procenjivalo se, naime, da je reč o nemogućoj ambiciji da se pod jedinstvenim monetarnim krovom nađu privrede toliko različite moći i stabilnosti: slabašnije grčka i portugalska, ili hirovita italijanska, prema (pre)moćnoj i stabilnoj nemačkoj privredi.

Iako daleko od punoletstva, evropsko monetarno čedo na desetu godišnjicu (1. januar 1999 – 1. januar 2009) deluje, bar trenutno, krepkije i snažnije nego ikad. Dok je u prvoj godini, kada je bio samo obračunska i knjigovodstvena činjenica (keš je ušao u upotrebu 1. januara 2002) evro izgubio trideset odsto vrednosti u odnosu na dolar (na startu je odnos bio jedan prema jedan), nedavno je preskočio magičnu granicu od dolar i po i, gotovo se, prvi put, izjednačio sa (nekad) moćnom engleskom funtom (0,94).

Predstoji mu, međutim, godina verovatno dosad najvećih iskušenja: eksperti proriču da će pad privrednog rasta i bruto nacionalnog proizvoda u zoni „evrolenda” u godini koja tek počinje biti (veoma) osetan. Između 2,5 i tri odsto.

Niko, međutim, u minulim nedeljama, i u suočavanju sa „krizom veka”, od nacionalnih lidera, ne bar javno, nije pomislio da bi kroz ovu dramu bezbolnije prošao izvan monetarne unije i sa (bivšom) nacionalnom valutom umesto evra.

Naprotiv. Jedna od kardinalnih (nadamo se ne i varljivih) pouka koje ekonomski eksperti izvlače iz aktuelne finansijske i privredne agonije, nepredvidivih razmera i posledica, jeste ona o prednostima koje je zemljama u njegovoj zoni doneo evro. Doprineo je, kako konstatuje Mihael Gremling iz Instituta za nemačku privredu, stabilnosti, poverenju i smirenosti.

Kao kontrapunkt spominju se, pored ostalih, dve zemlje, istina, nejednakih privrednih potencijala i kondicija, ali obe izvan „evrolenda”, koje se grozničavo, i gotovo davljenički, upinju da spasu svoje nacionalne valute: Danska i Mađarska. Prva posve drukčijim smerom od sadašnjeg trenda: dok najjače ekonomije sveta, SAD i Japan, svode referentne kamate praktično na nulu, Danci ih, zarad svoje krune, podižu na 3,75. Druga uz astronomske pozajmice.

Male zemlje izvan evrozone trpe strahovit, dodatni pritisak zbog činjenice da investitori sve pretvaraju u evro, koji je postao „sigurna luka” i, uz (ćudljivi) dolar, rezervna valuta u globalnim razmerama.

Malo „evro istorije”: ideja o jedinstvenoj evropskoj valuti, u okviru privredne i monetarne unije, prvi put je konkretizovana 1970. u izveštaju jednog od odbora Evropske ekonomske zajednice pod rukovodstvom tadašnjeg luksemburškog premijera i ministra finansija Pjera Vernera. „Vernerov izveštaj”, kako je potom imenovan taj dokument, predviđao je da se evropska monetarna unija realizuje do 1980. u tri etape. Prva: uspostavljanje monetarne saradnje u okviru evropske familije. Druga: koordinacija mera (politike) koje se tiču konjunkture. Treća: slobodan protok kapitala i regulisanje finansijskog poravnanja. Dok se u realizaciju prve faze ušlo već naredne godine, kolebanje kursa u sedamdesetim sprečilo je ostvarivanje ambicioznog poduhvata: pribeglo se nacionalnim strategijama u prevladavanju kriznih situacija.

„Revolucionaran” prodor učinjen je na čuvenom samitu u Mastrihtu i (potom) Mastrihtskim ugovorom koji je potpisan 7. februara 1992. Jedna od najradikalnijih reformi čuvenih (osnivačkih) Rimskih ugovora, sa stvaranjem Evropske unije i – glavna novina – osnivanjem ekonomske i monetarne unije.

Autor ovih redaka se našao na tom „istorijskom” samitu kao specijalni izveštač „Politike” i bio je svedok euforije koja je vladala među liderima EU. Tadašnji francuski predsednik Fransoa Miteran je čak proricao, na završnoj konferenciji za štampu, da će ta formacija do kraja (sada već minulog) veka postati, ekonomski i politički, prva sila sveta: Sovjetski Savez se upravo raspao, a SAD su bile, u tom času, pritisnute grdnim privrednim nevoljama. Ništa od toga.

U Mastrihtu je, međutim, kao „veliki Evropljanin” slavljen (tadašnji) nemački kancelar Helmut Kol, zbog njegove rešenosti da na oltar monetarne unije prinese veliku žrtvu: da se, u ime jedinstvene valute, odrekne (jake) marke, koja je za Nemce bila daleko više od monete, njihov simbol moći i blagostanja.

U strahu da bi umesto jake marke mogao da dođe malokrvni evro, Nemci su bili inicijatori ugradnje „osigurača”. Važenje strogih mastrihtskih uslova za ulazak u zonu evra produženo je i na vreme potom: ne sme biti (ekonomskog) opuštanja, svaka (finansijska) nedisciplina se kažnjava.

Jedan od tih rigoroznih uslova propisuje da države prilikom pokrivanja budžetskog deficita ne mogu ulaziti u zaduživanja (uglavnom kod nacionalnih banaka ili Centralne evropske banke) iznad tri odsto bruto nacionalnog proizvoda.

U ovom trenutku se, međutim, već zna da će, zbog velikih državnih intervencija u (posustalu) privredu i (bankrotirani) finansijski sistem doći u 2009. do „eksplozije dugova”. I do velikih iskušenja za evro.