Nacionalizam sa protesta krije antisrpsku poziciju

Najveća prednost i najveća slabost ovih protesta jeste upravo njihova ideološka i politička kakofonija – ona je omogućila da svako ko ima bilo kakav, stvarni ili umišljeni, problem s aktuelnom vlašću može da punim srcem njima pristupi, i otud i tolika masovnost. S druge strane, kad na red dođe pitanje realnog političkog organizovanja koje na neki način treba da institucionalizuje ono što postoji na ulicama i fakultetima, počinju problemi, kaže u intervjuu za „Politiku” filozofkinja Andrea Jovanović.

„Oni koji na ovim protestima zaista poseduju sredstva, dakle novac, infrastrukturu, kadrove i ostalo (a to su isključivo prozapadne i otvoreno antisrpske pozicije), oni mogu da privremeno dozvole i nacionalističku i pravoslavnu estetiku, jer im je jasno da bez toga ne mogu da prikupe više od par desetina hiljada ljudi, ali kada treba da se iznesu jasni ciljevi, program i predlozi, stvar počinje da se komplikuje. Recimo to drugačije: antisrpska pozicija ima sredstva i nekakav plan (koji bi u primeni zapravo izgledao slično našoj vlasti, samo gore – a to gore nije malo), a nacionalistička pozicija nema ništa osim masovne podrške ljudi. No masovna podrška ničemu ne služi ako ne postoji politički entitet iza kojeg može da se stane”, ističe Andrea Jovanović.

Dodatno, svaki politički fenomen koji podrazumeva ovaj nivo „keč ol” priče je trojanski konj – jer postmodernističko ruho uvek implicira pobedu one strane koja ima moć, a u ovom slučaju, to je naprosto NATO opcija i narativ, ističe ona. „Otud i ta sjajna kovanica profesora Miloša Kovića, ’nacionalistička pešadija’. Pešadija je tu da ’gine’ i da se ništa ne pita kada dođe trenutak ozbiljnog političkog opredeljivanja. Ja dobro znam da ovaj moj stav kod iskrenih patriota izaziva bes i ogorčenje, jer im postavlja ogledalo u kojem vide da, uprkos svojim namerama i energiji, zapravo ne postoje i da su nebitni, osim kao broj. Zato i žele da razbiju ogledalo, jer nikome nije prijatno da prizna da je upotrebljen i prevaren. Ali sada je 2025. godina, i stvarno je vreme da sazrimo i postanemo ipak malo mudriji”, kaže Jovanovićeva.

U toj borbi neki im zameraju da se služe floskulama i imaju klasni prezir prema neistomišljenicima i da su uz to godinama stubovi korupcije i nepotizma, a da sada kritikuju vlast za nepotizam, korupciju i da na određena mesta dolaze ljudi koji, po njima, to ne zaslužuju...

Možda deluje neverovatno, ali mislim da je prilično logično. Ako se vratimo korak unazad, ta klasna podeljenost može se ispratiti još u socijalističkoj Jugoslaviji – dok se na nekom ideološkom nivou držalo radničke estetike, suštinski narativ je bio polupoltronski i polumeritokratski. Jugoslavija je stvorila svoj jugoslovenski san: ako odradiš šta treba, postaćeš deo te sjajne i uvažene srednje klase. Tokom kapitalističke tranzicije, ta klasa je izgubila svoju ekonomsku i političku važnost, a zadržala je samo socijalnu i kulturnu. Potom, u poslednjoj deceniji, usled ekonomskog rasta, čiju je cenu zapravo platila radnička klasa, oni su se opet donekle izdigli ekonomski i tu počinje da se razvija jedan specifični resentiman – da im samo fali još to da preuzmu i političku moć.

Gde je to vidljivo?

To je vrlo vidljivo na fakultetima – oni smerovi koji su u kapitalizmu faktički beskorisni, poput filozofije, tu će izostanak dve, tri plate zaista uticati na to kako i sami profesori vide svoju borbu. Dok oni, poput psihologa, ili da odemo van Filozofskog – ETF, FON, Arhitektonski, itd, to su profitabilne struke i tu će biti najviše „pumpadžija”. Njima je profesorska plata samo deo primanja. Dakle, vi imate klasnu podelu čak i na tom mikronivou same akademske profesije, a još je više tako kada se gleda celo društvo. I naravno, gde je resentiman, tu su uvek i dupli standardi i licemerje. Jer ako ste vi sebe ubedili da ste pravična i bogomdana elita, vi zaista nikada nećete moći da vidite „trn u oku svom”: a to je da ste od A do Š i sami korumpirani, nepotistički nastrojeni, da ste decenijama i žrtve i saučesnici u negativnoj selekciji, i tako dalje. I onda je najlakše uperiti prstom u, kako Zoran Ćirjaković kaže, „krezube”. Ćacije. Sendvičare. Kako god želite. A istina je zapravo jako prosta – onog trenutka kad poverujete da ste, kao čovek, iznad nekog drugog čoveka, vaš put je direktno ka paklu, makar bio popločan najplemenitijim namerama. To se, naravno, očekuje i na to smo navikli od ove „drugosrbijanske” strane. Opasnost leži u tome što su i ljudi koji za sebe veruju da su nacionalisti ili, još gore, pravoslavci, takođe počeli da upražnjavaju takav elitizam.

Mnogi imaju utisak da biti neutralan danas u ovoj krizi nije popularno, jer ste na meti obe strane. Od momenta kad je ozbiljno počeo da se osipa broj ljudi na ulicama na meti su i oni koji ne podržavaju ni jednu stranu?

Neutralnost zapravo ne postoji. Postoji samo deo našeg naroda, koji je najtiši pa stoga možda deluje malobrojan, ali ja mislim da je prilično veliki i da će se to pokazati i na izborima, koji naprosto ne želi da ga opet prevedu žednog preko vode, koji je razvio određenu rezilijentnost na propagandu i koji se sprovodi na ovim protestima, i koji jasno kaže: ne podržavamo ovu vlast, ali „vas” podržavamo još manje. Za mene, to je deo našeg društva koji predstavlja našu poslednju šansu. Jedini je problem – i ujedno najveći – kako sve te ljude organizovati i ponuditi im nešto zaista smisleno i drugačije, a baš nijedna od strana, ni unutra ni izvan Srbije, ne vidi nikakav interes da tako nešto finansira i podrži.

Mislite li da će ova društvena kriza da se raspetlja, ako su rovovi duboko iskopani?

Bojim se da se ništa neće raspetljati dok postoji interes da se organizuje i dobrano plaća doslovno sluđivanje ljudi. Određenim stranim strukturama važno je da se ovoj vlasti konstantno drži omča oko vrata, stvara konstantni pritisak i pretnja da je mogu srušiti ako požele, dok je samoj vlasti, naravno, stalo da tu i ostane i spremna je na sve i svašta da bi zadržala moć, kao i svaka vlast ikada u istoriji čovečanstva. Posebno opasne posledice, o kojima ne mogu da prestanem da govorim, jesu što su sve više zamrljane crvene linije koje pre ipak nismo kao narod tako lako prelazili. Napadi na crkvu i patrijarha, napadi na Srbe van Srbije, čak trenutno – napadi na Rusiju i Kinu... To je ono što ne smemo da dozvolimo, a što se sve više dozvoljava, a ne misli se o istorijskoj odgovornosti. Još je gore – ljudi sebi to dozvoljavaju verujući da zapravo brane crkvu, srpstvo i Srbiju. Kao jedini izlaz stoga vidim čudo – pojavu treće opcije, koja će zapravo biti antiimperijalistička, nacionalistička i socijalistička. Njen nastanak veoma zavisi od spoljnih faktora i šire geopolitičke situacije, ali i spremnosti, strpljenja i organizovanja mislećih ljudi ovde. Nije svakoj generaciji dato da probija glavom zid, neko mora i da napravi infrastrukturu za to. Dakle, potrebno nam je čudo, ali mi samo u čuda još verujemo.

Kako komentarišete ocene da samoproglašena, umišljena elita sebe smatra, bez ikakvih dokaza, intelektualno i moralno superiornijom od ostatka naroda koga pežorativno zovu ćaci?

Smatram da će nestati onog trenutka kada oni koji ih i stvaraju više ne budu imali potrebu za njima. Postoji još jedna opcija – a to je da zaista nekog trenutka u budućnosti preuzmu vlast. Tako bi najbrže nestali jer bi se kroz pola godine pokazalo koliko su nesposobni, iskvareni i infantilni. No, na sreću, mislim da do toga ipak neće doći u nekom skorijem trenutku.

Ukoliko na izborima bude alternativa – Vučić ili Gruhonjić, kakav je vaš izbor?

Ovde mi je važno da kažem da zaista ne mislim da će Dinko Gruhonjić lično biti ta opcija, ali da je on prilično dobra slika te opcije, i da ja u tom slučaju zaista nemam nikakvu dilemu – Aleksandar Vučić, bez pitanja. Problem koji ovde može da nastane jeste opcija koja će se predstavljati kao prosrpska, a zapravo će biti gruhonjićevska. Ja samo mogu da imam poverenje da će ljudi ipak da smognu snage da to prepoznaju.

U kakvom stanju je srpska levica i zašto sfera njihovog interesovanja nije radnička klasa?

Ovo je veoma kompleksno pitanje, jer se sve i svašta naziva srpskom levicom, pa i na primer antisrpska desnica, poput Zeleno-levog fronta. Postoje marginalne organizacije i pojedinci koji se bave radničkim pravima i položajem, i to jesu važna istraživanja, ali malo koga zanimaju. Objektivno, srpska, zaista srpska levica, još ne postoji. Nešto najbliže njoj je Partija radikalne levice, ali čini mi se da oni pate od svih mogućih bolesti levičarenja, i da su sami sebi najveći neprijatelji. Mada moram da dodam da tamo ima i veoma kvalitetnih ljudi. Konačno, da budem do kraja eksplicitna, postoji i SNS. Ne kao levica, već kao jedina partija koja se zapravo bavi radnim narodom, prezrenim ćacijima ovog sveta. A to je žaba koju nijedan svesni ili nesvesni đinđićevac nikada neće moći da proguta, i zato nikada i neće preuzeti vlast.

Posetili ste Kosovo i Metohiju, kakav je položaj srpskog naroda?

Položaj je onakav kakav se može očekivati da bude – okupirana teritorija, oteta zemlja, otete institucije. Nekakav košmar koji kao da nema kraja, ali istovremeno – neverovatna količina nade i trpljenja usled vere da će da se, jednog dana, „vojska na Kosovo vrati”. Umesto nabrajanja svega teškog, ovde bih pak rekla jednu drugu stvar: natalitet kod Srba raste. Peva se, slavi se, plače se, posti se, igra se, moli se. Deca se smeju široko i grle vas rukama celog sveta.

Banalizacija sadržaja i instant znanje su zapravo – suprotnost znanju

Autorka ste podkasta „Lukavstvo uma”. Koga biste voleli da ugostite?

Nemam konkretno ime i prezime. Kao i do sada – sve naše kvalitetne ljude od integriteta, uglavnom mlade i, nažalost, mahom anonimne ljude, o čijem radu nema gde da se čuje. „Lukavstvo uma” sam pre svega zato i napravila, da bi takvi ljudi i njihovo znanje imali gde da se pojave. Jurenje pregleda, lepljenje na aktuelne teme, banalizacija sadržaja i pružanje nekog instant znanja – što je zapravo sama suprotnost znanju, nije nešto što me zanima. Mnogo bih više volela da „Lukavstvo” i ne mora da postoji, već da više počnemo radimo ono što zapravo menja čoveka – čitanje. Ali živimo u vremenu koje je neprijatelj toga, stoga ću ponoviti, kao neku mantru: knjige, knjige, braćo moja, ali i zvona, i praporci. Mora sva tri, jer su samo ta tri zajedno dostojni naše istorije i zaveta. Sve ostalo je šarena laža od koje će nam biti samo gore.