Melanholični horor Momira Miloševića

Industrija zamire, fabrike su zatvorene, mladi odlaze iz ruralne sredine na jugu Srbije, kao iz nekog limba, u potrazi za boljim životom, najgore se već dogodilo, a vlada opšta kriza i konfuzija identiteta, dok opstaje samo jedna fabrika, misteriozno skrivena u brdima. Ljudi nestaju i jedina preostala fabrika nastavlja da proizvodi... sapun. Mladi izvršitelj, koji putuje po zemlji kako bi zatvarao preostala postrojenja, došavši tu, zapravo počinje da traži rođaku, koja je takođe nestala. Pomoć u potrazi pruža mu jedna lokalna devojka.

Ovo je ukratko radnja filma „Sapun”, mladog scenariste, reditelja i producenta Momira Miloševića, ostvarenja osobene atmosfere, koje je autor nazvao – melanholičnim hororom. Kako saznajemo u razgovoru sa Miloševićem, film će biti završen do kraja godine, a trenutno je u montaži. Takođe, predviđeno je da sledeće godine bude prikazan na nekim festivalima i da zatim dođe u naše bioskope. Film su podržali Filmski centar Srbije i Ministarstvo kulture Republike Srbije, kao mikrobudžetsko ostvarenje. Ovo je drugi dugometražni film Momira Miloševića, koji nam je poznat i po filmu „Otvorena” i po seriji „Blok 27”, ali ga, kako objašnjava, doživljava kao prvi veći projekat.

Priča je, kako kaže autor, nastajala dugo, na osnovu nekih sećanja iz detinjstva, nekih snova, knjiga i filmova iz različitih životnih faza.

– Sa majčine strane poreklom sam sa juga Srbije i uvek sam znao da ću jednu takvu priču snimati baš tamo, na teritoriji Pirota, u selu Temska i u Toplom Dolu. Nešto je snimano i na području Knjaževca, kao i u Beogradu. Prvobitno, napisao sam scenario za kratki film još kad sam završavao srednju školu, a zatim sam ga razvio u dugi metar – kaže Momir Milošević, dodajući:

– Trudio sam se da film bude snimljen „reporterski”, kako bi bila uklonjena stroga barijera između stvarnosti i filmskog sveta, iako nije reč o faund futidž horor filmu: pre bi se moglo reći da je „tanje” to staklo između publike i ekrana. To je danas neobično, jer se stvaraoci trude da impresioniraju kinematografskom silinom prenetom na platno, a ovo što smo mi uradili mnogo je suzdržanije u tom smislu. Osećaju straha doprinosi utisak neposrednosti, imate utisak da ste se zatekli sa tim likovima, atmosfera je snažna u filmu, mada, možda je priča to što je najstrašnije, iako neke stvari koje su se desile nisu eksplicitno prikazane. Ljudi nestaju, dok drugi pokušavaju da ih pronađu. Sve to ukrstio sam sa horor idejom da se u jednoj fabrici možda dešava nešto strašno, da se upravo u njoj na strašan način okončavaju ljudske sudbine – objašnjava Momir Milošević.

Saznajemo da su za priču posebno važna tri ženska lika, na pragu punoletstva, devojke koje pokušavaju da donesu neke odluke, iako su svesne da im je sudbina već predodređena i da je strašnija od svega što mogu da zamisle.

– Zapravo im se sprema sudbina gora od smrti – kaže Milošević, uz zapažanje da uglavnom film nose naturščici, a od profesionalnih glumaca tu su Nikola Šurbanović, Aleksej Bjelogrlić, Milica Stefanović, a igraju i Miona Ilov i Marija Đelić. Svi oni su manje-više do sada neiskorišćeni na filmu. To sam i želeo, da imam nova lica, pa i naturščike, jer tako će gledalac pre poverovati da se sve to dešava nekome od nas – ističe Milošević, uz objašnjenje podžanra melanholičnog horora:

– Kad me neko pita kakve filmove pravim, uvek ću reći da su to horor filmovi, ali ne oni tipični, već arthaus horori. Film „Sapun” nazvao sam „melanholični horor”, to će pisati i na plakatu, jer su pored straha značajni i osećaji tuge i žalosti, koje želim da izazovem. Možda će film osvestiti to dokle smo došli na nekom egzistencijalnom nivou. Radnja je smeštena u blisku budućnost, ali je retrogradna u smislu tehnologije, zato što ne volim pred kameru da stavim tehnologiju koja je došla posle kraja devedesetih godina 20. veka. Zadržavam estetiku koja je meni bliska i na kojoj sam odrastao, gledajući filmove iz devedesetih, a posebno mi je važan taj utisak nepredvidivosti. Za mene je najbolji kompliment kada mi neko kaže da ga moj film ne asocira ni na šta što je prethodno video, što znači da film ima svoju autonomiju i autentičnost. Nadam se da će ovaj film ponuditi neki novi senzibilitet – zapaža Milošević, uz napomenu:

– Mislim da je bio podvig snimiti ovakav film, jer sam u okvirima niskog budžeta uspeo da uradim nešto što premašuje te okvire. Izašli smo iz zone udobnosti, nismo snimali na par lokacija u gradu, već smo radili na terenu i po lošem vremenu, imali smo vremenske nepogode u te tri nedelje u novembru prošle godine. Sve je to doprinelo kvalitetu filma. Trenutni rad u montaži omiljen mi je segment filma, gde može da se vaskrsne nešto što je propušteno. Ali montaža je i proces žaljenja i mirenja sa tim da je sve već snimljeno i da preostaje šest do devet meseci za strpljiv rad.