Samosvojan skulptorski opus

U okviru ciklusa „Umetnost i ličnost – skulptorke iz kolekcije MSU”, u kojem se predstavlja fenomen prisustva velikog broja žena vajara koje su ostvarile celovite i veoma značajne skulptorske opuse, danas će u Muzeju savremene umetnosti Beograda biti otvorena izložba „Dragana Ilić, Portret – igra otkrivanja i/ili razotkrivanja”.

Dr Rajka Bošković, autorka ciklusa i izložbi, kroz ovako osmišljen program razmatra i sagledava odnos umetnosti kao fenomena i ličnosti kao faktora koji presudno utiče i na sam umetnički izraz.

U celokupnom umetničkom opusu Dragane Ilić, posve samosvojnom, portret, i kao motiv, i kao tema, zauzima dominantno mesto. „Portret, pored toga što je uvek hronika jednog vremena, istovremeno je i dijalog između umetnika i modela. Sam proces portretisanja, u tom slučaju – predstavlja ogoljavanje, zalaženje u dubine ličnosti, koje nisu očigledne, nisu otvorene za druge... Umetnik prodire iza onoga što sam model želi da se vidi, kako teži da se prikaže i predstavi drugima. Nesumnjivo vrstan portretista, Dragana Ilić, u igri međusobnog otkrivanja ali takođe i razotkrivanja suštine portretisane ličnosti, dostigla je visoke domete u čitavom nizu portreta svojih savremenika – bliskih ljudi iz porodičnog i profesionalnog okruženja”, navodi Rajka Bošković.

Vajarski rukopis Ilićeve u domenu portreta prepoznatljiv je ne samo po formalno-stilskim odlikama i upotrebi skoro isključivo terakote (naknadno bojene) nego i po načinu tretmana materijala, vlažne gline – koja se „ovekovečuje” pečenjem. Taj rukopis, bez minuciozne dorade detalja i uglačanosti površine, čak povremeno i sa izvesnom dozom izvorne sirovosti i, na prvi pogled, nedorađenosti, nosi snažan utisak neposrednosti, što je očigledno i pečat njene (umetničke) ličnosti.

„U samom načinu oblikovanja nesumnjiv je uticaj italijanskog vajara Alberta Đakometija, pre svega u ostavljanju (vidljivih) tragova modelovanja vlažne gline, s tom razlikom što on glinu koristi uglavnom kao prelazni materijal (za izlivanje u bronzi), dok je Dragana Ilić koristi kao konačan materijal skulpture. Za razliku od kamena, u kome umetnik najčešće otkriva lik koji se ’nalazi’ u njemu (Mikelanđelo Buonaroti), glina na sasvim drugačiji način nudi svoju materiju; ona čeka da umetnik njoj – mekoj i podatnoj – svojim oblikovanjem ’udahne’ život, bezobličnoj masi dajući obličje…”, ističe autorka postavke.

S druge strane, njen pristup fenomenu portreta neminovno „priziva” portretski opus holandskog baroknog slikara Fransa Halsa ne samo po čitavoj galeriji portreta nego i po pristupu modelu, iskrenom i neposrednom, koji se ogleda u svežini fakture koja pleni svojom izražajnošću.

Dragana Ilić (Beograd 1966–2020) diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1991, na Vajarskom odseku u klasi profesora Slavoljuba Caje Radojčića i Jovana Kratohvila, i završila postdiplomske studije kod Slavoljuba Caje Radojčića. Kao prva žena predavač na Vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, radi kao pedagog od 1995, a od 2011. radi u zvanju vanrednog profesora.

Izradila je više spomen-bista osnivača Instituta za fiziologiju i histologiju postavljenih u auli Fiziološkog instituta Medicinskog fakulteta po narudžbini Medicinskog fakulteta Univerziteta umetnosti u Beogradu. Takođe je izradila spomen-bistu kompozitora Kornelija Stankovića po narudžbini Srpskog instituta u Budimpešti 2015. godine. Dobitnica je niza značajnih nagrada i priznanja.

Izložba će biti otvorena do 13. oktobra.