Skriveni Bog

Zvuči paradoksalno, ali više nego prethodne generacije koje su bile ispunjene verom u nauku i njena čuda, u „koka-kolu” i planetarni fast fud, nove generacije češće upiru pogled u nebo i traže odgovor koji im ne može dati ni raspeti na krstu, ni mogući prvi pokretač, ni sopstvena vera da nešto ipak smisleno „gore” postoji?

Usuđujemo se da budemo skeptični i možda cinični i da moguće rešenje za svoje razočaranje ustrojstvom mikro i makrokosmosa potražimo tamo gde ga zvanična crkva, bila katolička, pravoslavna ili neka druga, ne traži. Da ponovo kao sveti Augustin, Blez Paskal, Gete, Kjerkegor ili Kafka zavirimo u svoje srce i na njegovom dnu otkrijemo skrivenog Boga.

Možda u Paskalovim posthumno objavljenim „Mislima” pronađemo onu tačku oslonca koja nam je neophodna. Čak verujemo da je to najmodernija knjiga 21. veka, iako je napisana polovinom sedamnaestog veka, da je to knjiga koja može da ispuni praznu čovekovu dušu. „Najslabašnije biće u prirodi”, „trska koja misli”, kako je Paskal nazivao čoveka, kad shvati da ga je razum izdao, treba da se obrati svom srcu, jer „srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje”.

Pojam srca kod ovog filozofa, matematičara, i čak prvog meteorologa, ima višestruko značenje. Srce nije samo simbol ljubavi i emocionalnog; ono je i simbol intuicije, nasuprot dekartovskom racionalizmu koji završava u materijalizmu. Veliki matematičar Paskal, zaljubljenik u prirodne nauke, kao filozof prepušta se iracionalnom i ezoterijskom. U tim oblastima nalazi svog skrivenog Boga, Boga koji se otkriva čoveku prikrivajući se. Za mnoge je i danas ta Paskalova ideja mistična i čak neka vrsta njegove šifre. Umoran od borbe s katoličkom crkvom, koja ga nikad nije razumela, ima toliko snage da u svom iscrpljenom srcu otkrije svog skrivenog Boga, što je za njegovo vreme bila prava jeres. Ali nije bila jeres za filozofe i umetnike koji su stvarali posle njega, najpre za Geta, mladog Novalisa i za sve ostale nemačke romantičare (i ne samo nemačke), za danskog Sokrata Kjerkegora koji je ispisao najpotresnije stranice o protivrečjima čovekove vere u Boga, za Kafku i za mnoge druge filozofe i umetnike.

Sveti otac hrišćanske crkve Augustin, možda i zato što je rođen u Kartagini i kao mlad paganin vodio svetovni život i dobio sina, osetio je u svojim „Ispovestima”, još na kraju petog veka naše ere, tu raspolućenost koju čovek u sebi nosi i da se onda, kad nema nikakvo rešenje, obraća svom srcu. Možda je tu našu ljudsku veru i sumnju najbolje izrazio Novalis. Sledeći Paskala, napisao je: „Dubinu našeg bića mi ne poznajemo. Ka unutarnjem vodi tajanstveni put. U nama ili nigde je večnost sa svojim svetovima.” Osluškivati svoj unutarnji glas, glas Boga u nama – to je za Novalisa put najvišeg saznanja, to je onaj njegov plavi cvet koji negde postoji, ali ga je teško pronaći.

I ostali romantičari su tragali za raznim šiframa, da parafraziramo Paskala, za božju egzistenciju, bile one mističke, muzičke, panteističke, kao kod Getea koji je istovremeno klasičar i romantik. Rešenje svojih mladalačkih neuroza, koje su kulminirale pokušajem samoubistva, našao je u panteizmu. Bog je svuda, a pre svega u nama koji smo deo tog ogromnog makrokosmosa. Kad je već tako – genijalni tvorac „Fausta” samouvereno je tražio od prirode, od njenog božanskog dela u našem srcu, da mu posle smrti obezbedi odgovarajući oblik, kako bi nastavio i dalje da stvara. Mladi Klajst nije bio tako siguran – neurotičan i rastrzan ljubavlju prema starijoj ženi odlučuje da se zajedno s njom ubije i tako sačuva skrivenog Boga koga je otkrio pred kraj života.

Drama između stvarnosti i duha, čoveka i kosmosa ne završava se s pomenutim piscima, čije je krhko telo tražilo sigurnu večnost. Samo je samosvesni Gete u oduhovljenosti cele vidljive prirode i nevidljivog kosmosa uspeo da nađe traženi spokoj i da mirno dočeka smrt u 81. godini rečima: „Svetlosti, malo više svetlosti.” Mogli bismo čak reći da je priroda (odnosno skriveni Bog) uslišila njegov ultimativni zahtev. Faust je nastavio ono što je on započeo, gradeći nove svetove za dobro čovečanstva. I uopšte Gete u ovom rasponu od svetog Augustina do Kafke zauzima posebno mesto: bio je paganin, deist, hrišćanin, hilozoist, dok na kraju nije postao panteista. Kroz razne oblike svog religioznog i životnog opredeljenja koristio je religiju kao jednu vrstu saznajne metode, koja će mu otvoriti puteve ka izučavanju prirode, boja i minerala, žestoko se suprotstavljajući Njutnu koji, za razliku od Getea, nije znao da nađe pravi spoj između religije i mehanike, između materije i Boga, religije i kosmosa. Taj rascep nadoknađivao je tako što se tajno bavio alhemijom, jer je zbog toga mogao da izgubi glavu, bez obzira na svoj ogromni naučni uticaj. Dok je za Getea celokupno postojeće bilo oduhovljeno, što mu je donelo traženi unutarnji mir, za Njutna je priroda bila samo mehanika, bez ikakve duhovnosti.

Ali, vratimo se Paskalu, koji je najbolje u svom srcu osetio skrivenog Boga, „plativši” zbog jeresi visoku cenu katoličkoj crkvi. Zato je Niče, povodom njegovih „Misli” napisao: „Ne treba nikad zaboraviti hrišćanstvu što je upropastilo takve duhove kao što je bio Paskal.”

Da je duhovno nemoguće uništiti u prošlom veku pokazao je Kafka u svojim delima. Na sasvim moderan način on je ponovo vratio Paskalovog skrivenog Boga koji se otkriva prikrivajući se! Po nekim tumačima, čak i Marksov Kapital ima svojstva skrivenog Boga, Jungovo nesvesno takođe.

Kod Kafke, s obzirom na vreme apsurda i na njegov činovnički život, skriveni Bog je dobio nove manifestacije, pridajući mu nesvesno svojstva u nekim stvarnim pojavama. Njegov strogi otac zapravo je skriveni Bog, koji ga je polako uništavao. Prava religioznost i Kafkino osećanje skrivenog Boga pojavljuje se onda kad u Jungovom učenju nađe rešenje za svoje probleme. Njegov roman „Zamak” kao da je izašao iz njegovog srca i kao novi skriveni Bog ostaje nedostupan svim posetiocima koji osećajno i mistički nisu doživeli njegovo prisustvo. Na izvestan način, to je Kafkina kazna za sve one koji bi da uđu u nepoznato, a da ga prethodno nisu u sebi doživeli. Kao što je Jozefa K. u „Procesu” „kaznio” ubistvom zato što se nije pobunio protiv onih koji ga negde odvode i ubijaju, tako je od „Zamka” stvorio svog skrivenog Boga.

„Religiozni entuzijazam koji proizilazi iz čežnje za beskonačnim” ima još mnogo pristalica - Šlajermaher, Fihte, Šeling... Već smo pominjali Novalisa koji se naročito posle smrti svoje mlade verenice Sofije potpuno okrenuo duhovnom. Išao je tako daleko da je u svojim putovanjima stalno tražio sintezu, sjedinjenje prividno suprotnih polova. U jednoj vrsti dvostrukog posredništva, u odnosu prema Sofiji i prema Hristu, tražio je i utehu za svoj bol, i veru u Hrista, dok se odnos prema prirodi i Bogu u njoj stapaju u njegovom srcu.

Ono što je sveti Augustin samo naznačio, a Paskal definisao, učinilo je da čovek, kako je pisao, iako nemoćan stvor prirode, ipak bude iznad svih bića, upravo zato što je nemoćan.

Bila je to najava vremena koje će tek doći za tri veka, vremena apsurda.