Скривени Бог

Звучи парадоксално, али више него претходне генерације које су биле испуњене вером у науку и њена чуда, у „кока-колу” и планетарни фаст фуд, нове генерације чешће упиру поглед у небо и траже одговор који им не може дати ни распети на крсту, ни могући први покретач, ни сопствена вера да нешто ипак смислено „горе” постоји?

Усуђујемо се да будемо скептични и можда цинични и да могуће решење за своје разочарање устројством микро и макрокосмоса потражимо тамо где га званична црква, била католичка, православна или нека друга, не тражи. Да поново као свети Аугустин, Блез Паскал, Гете, Кјеркегор или Кафка завиримо у своје срце и на његовом дну откријемо скривеног Бога.

Можда у Паскаловим постхумно објављеним „Мислима” пронађемо ону тачку ослонца која нам је неопходна. Чак верујемо да је то најмодернија књига 21. века, иако је написана половином седамнаестог века, да је то књига која може да испуни празну човекову душу. „Најслабашније биће у природи”, „трска која мисли”, како је Паскал називао човека, кад схвати да га је разум издао, треба да се обрати свом срцу, јер „срце има своје разлоге које разум не познаје”.

Појам срца код овог филозофа, математичара, и чак првог метеоролога, има вишеструко значење. Срце није само симбол љубави и емоционалног; оно је и симбол интуиције, насупрот декартовском рационализму који завршава у материјализму. Велики математичар Паскал, заљубљеник у природне науке, као филозоф препушта се ирационалном и езотеријском. У тим областима налази свог скривеног Бога, Бога који се открива човеку прикривајући се. За многе је и данас та Паскалова идеја мистична и чак нека врста његове шифре. Уморан од борбе с католичком црквом, која га никад није разумела, има толико снаге да у свом исцрпљеном срцу открије свог скривеног Бога, што је за његово време била права јерес. Али није била јерес за филозофе и уметнике који су стварали после њега, најпре за Гета, младог Новалиса и за све остале немачке романтичаре (и не само немачке), за данског Сократа Кјеркегора који је исписао најпотресније странице о противречјима човекове вере у Бога, за Кафку и за многе друге филозофе и уметнике.

Свети отац хришћанске цркве Аугустин, можда и зато што је рођен у Картагини и као млад паганин водио световни живот и добио сина, осетио је у својим „Исповестима”, још на крају петог века наше ере, ту располућеност коју човек у себи носи и да се онда, кад нема никакво решење, обраћа свом срцу. Можда је ту нашу људску веру и сумњу најбоље изразио Новалис. Следећи Паскала, написао је: „Дубину нашег бића ми не познајемо. Ка унутарњем води тајанствени пут. У нама или нигде је вечност са својим световима.” Ослушкивати свој унутарњи глас, глас Бога у нама – то је за Новалиса пут највишег сазнања, то је онај његов плави цвет који негде постоји, али га је тешко пронаћи.

И остали романтичари су трагали за разним шифрама, да парафразирамо Паскала, за божју егзистенцију, биле оне мистичке, музичке, пантеистичке, као код Гетеа који је истовремено класичар и романтик. Решење својих младалачких неуроза, које су кулминирале покушајем самоубиства, нашао је у пантеизму. Бог је свуда, а пре свега у нама који смо део тог огромног макрокосмоса. Кад је већ тако – генијални творац „Фауста” самоуверено је тражио од природе, од њеног божанског дела у нашем срцу, да му после смрти обезбеди одговарајући облик, како би наставио и даље да ствара. Млади Клајст није био тако сигуран – неуротичан и растрзан љубављу према старијој жени одлучује да се заједно с њом убије и тако сачува скривеног Бога кога је открио пред крај живота.

Драма између стварности и духа, човека и космоса не завршава се с поменутим писцима, чије је крхко тело тражило сигурну вечност. Само је самосвесни Гете у одуховљености целе видљиве природе и невидљивог космоса успео да нађе тражени спокој и да мирно дочека смрт у 81. години речима: „Светлости, мало више светлости.” Могли бисмо чак рећи да је природа (односно скривени Бог) услишила његов ултимативни захтев. Фауст је наставио оно што је он започео, градећи нове светове за добро човечанства. И уопште Гете у овом распону од светог Аугустина до Кафке заузима посебно место: био је паганин, деист, хришћанин, хилозоист, док на крају није постао пантеиста. Кроз разне облике свог религиозног и животног опредељења користио је религију као једну врсту сазнајне методе, која ће му отворити путеве ка изучавању природе, боја и минерала, жестоко се супротстављајући Њутну који, за разлику од Гетеа, није знао да нађе прави спој између религије и механике, између материје и Бога, религије и космоса. Тај расцеп надокнађивао је тако што се тајно бавио алхемијом, јер је због тога могао да изгуби главу, без обзира на свој огромни научни утицај. Док је за Гетеа целокупно постојеће било одуховљено, што му је донело тражени унутарњи мир, за Њутна је природа била само механика, без икакве духовности.

Али, вратимо се Паскалу, који је најбоље у свом срцу осетио скривеног Бога, „плативши” због јереси високу цену католичкој цркви. Зато је Ниче, поводом његових „Мисли” написао: „Не треба никад заборавити хришћанству што је упропастило такве духове као што је био Паскал.”

Да је духовно немогуће уништити у прошлом веку показао је Кафка у својим делима. На сасвим модеран начин он је поново вратио Паскаловог скривеног Бога који се открива прикривајући се! По неким тумачима, чак и Марксов Капитал има својства скривеног Бога, Јунгово несвесно такође.

Код Кафке, с обзиром на време апсурда и на његов чиновнички живот, скривени Бог је добио нове манифестације, придајући му несвесно својства у неким стварним појавама. Његов строги отац заправо је скривени Бог, који га је полако уништавао. Права религиозност и Кафкино осећање скривеног Бога појављује се онда кад у Јунговом учењу нађе решење за своје проблеме. Његов роман „Замак” као да је изашао из његовог срца и као нови скривени Бог остаје недоступан свим посетиоцима који осећајно и мистички нису доживели његово присуство. На известан начин, то је Кафкина казна за све оне који би да уђу у непознато, а да га претходно нису у себи доживели. Као што је Јозефа К. у „Процесу” „казнио” убиством зато што се није побунио против оних који га негде одводе и убијају, тако је од „Замка” створио свог скривеног Бога.

„Религиозни ентузијазам који произилази из чежње за бесконачним” има још много присталица - Шлајермахер, Фихте, Шелинг... Већ смо помињали Новалиса који се нарочито после смрти своје младе веренице Софије потпуно окренуо духовном. Ишао је тако далеко да је у својим путовањима стално тражио синтезу, сједињење привидно супротних полова. У једној врсти двоструког посредништва, у односу према Софији и према Христу, тражио је и утеху за свој бол, и веру у Христа, док се однос према природи и Богу у њој стапају у његовом срцу.

Оно што је свети Аугустин само назначио, а Паскал дефинисао, учинило је да човек, како је писао, иако немоћан створ природе, ипак буде изнад свих бића, управо зато што је немоћан.

Била је то најава времена које ће тек доћи за три века, времена апсурда.