Ko se boji crnog čoveka

Skoro devedeset godina je moralo da prođe da bi se jedna od najuticajnijih, najčitanijih knjiga poezije ikada napisanih na srpskom jeziku, zbirka pesama „Itaka” Miloša Crnjanskog, pojavila pred nemačkom publikom. U izdavačkoj kući „Erata” u Lajpcigu, dvojezično, u prevodu Kornelije Marks, Stevana Tontića i Viktora Kalinke, koji je i izdavač. Viktor Kalinke je, inspirisan Crnjanskim, objavio i zbirku svojih pesama „Jesen na Sumatri” (Lajpcig, 2002), sa podnaslovom „Poetički dijalog između Miloša Crnjanskog i Viktora Kalinke” u kojoj, osim poezije, piše duži tekst „Ko se boji crnog čoveka”, aludirajući na pesnikovo prezime Crnjanski. Viktor Kalinke objavljuje poeziju, slovenske pisce, čak je objavio pet knjiga na lužičkosrpskom jeziku, u znak protesta zbog propadanja ovog jezika, usled nagle industrijalizacije u oblasti Kotbus.

– Otkad svesno mogu da mislim, osećam nešto kao žudnju za Istočnom Evropom, koja je 1941. potonula: Galicija, Bukovina. Ne mogu sebi da objasnim odakle to potiče – kaže naš sagovornik, koji u genima nosi i nasleđe pradede – Jevrejina iz Istočne Evrope.

U predgovoru pišete da su Vam ratovi na Balkanu vođeni devedesetih godina skrenuli pažnju na poeziju Miloša Crnjanskog, da ste tek tada počeli da razumete i njegove stihove, a i sve ono što se događa u stvarnosti. Možete li da nam to bliže objasnite?

–  Ranije mi je bilo jasno da je Prvi svetski rat stvarni prelom kulture i da predstavlja kraj novog veka. Na početku Prvog svetskog rata mnogi muškarci su verovali da se radi o nekoj vrsti „veselog lova” – u šarenim uniformama, peške ili na konju, u polju jedni na druge. Ali u njemu se  prvi put u istoriji umešala industrija sa visokotehnološkim oružjem za uništenje. Traume i povrede koje je ovaj rat ostavio nisu samo osokolile modernu umetnost i književnost (ekspresionizam, itd.), već su pripremile teren za sledeće ratove. Nacionalno poniženje krije u sebi klicu revanšizma. Dugo sam bio mišljenja da je Prvi svetski rat prouzrokovan nemačkim ekspanzionističkim stremljenjima, pohlepom da i ona poseduje kolonije. Pri tom sam prevideo upletenost u dešavanja u jugoistočnoj Evropi. Tek baveći se „Itakom” Crnjanskog naišao sam na ovaj zapostavljeni aspekt. Uvek kad se sruši neka imperija, među naslednicima dođe do konflikta, koji u ekstremnim slučajevima mogu da dovedu do ratova.

Koji identitet – nacionalni ili južnoslovenski – dominira kod Crnjanskog?

Za Crnjanskog je, čini mi se, važnije bilo kulturno i jezičko jedinstvo Južnih Slovena nego nacionalni identitet – uzmite samo pesmu „Jugoslaviji”. Njegove prve pesme su se pojavile za vreme rata u Zagrebu, i to za njega nije predstavljalo neki problem (čak ni to što je u uniformi austrougarskog oficira posetio hrvatskog izdavača Julija Benešića, što je kod ovoga izazvalo pravo čuđenje). Ideja prve Jugoslavije, u kojoj je Crnjanski obavljao visoke dužnosti, prekrila je religiozne i nacionalne razlike. Jugoslovenska ideja bila je povezana s tim da se ovim pravim kulturnim korenima da večnost, a da se nacionalni, religiozni interesi stave u drugi plan. Devedesetih, političko religiozne ambicije su kao munje iz vedra neba udarile po porodičnom i intimnom životu pojedinca – tako da mnogim ljudima nije pošlo za rukom da svoj vlastiti život i doživljaj zaštite od ideologija.

Upravo se u Evropi obeležava devedesetogodišnjica od završetka Prvog svetskog rata. Kako razumete Evropu koja se ujedinjuje?

Vladavina Austrougarske nije imala samo diktatorsku stranu, već je donela i civilizacijski napredak – recimo, pošta, železnica… Mnogi intelektualci, kao Pol Celan, imajući u vidu stravičnost fašističke diktature, koja se, smatram, od apsolutističkih vladalačkih formi ranijih vremena razlikuje po korišćenju industrijskih sredstava za uništenje, nisu preboleli slom Austrougarske. U izvesnom smislu austrougarska administracija je pospešivala jedinstvo Istočne Evrope, sa nedovoljnim sredstvima jedne monarhije. Sadašnje evropsko ujedinjenje je na putu da ponovo uspostavi ovo jedinstvo Istočne Evrope sa polovičnim demokratskim formama. To krije opasnost u sebi da se probude stari nacionalni konflikti, ukoliko ovaj eksperiment EU ne bi uspeo. Pogledajte samo Mađarsku, i njene gubitke prema ugovoru iz Trijanona. Vidim Evropu, dakle, pre u jednom istorijskom uzletu. Sve do sredine 19. veka nije bilo nadziranih granica. Čovek je mogao da se tadašnjim prevoznim sredstvima relativno nesmetano kreće. EU pokušava sada da povrati individualnu slobodu koja je postojala pre nacionalizacije i industrijalizacije – cena za to je prilično jaka otuđenost prema spolja.

U vašim pesmama uspostavljate fiktivni dijalog sa Crnjanskim, njegovom čežnjom za Sumatrom, sa njegovom idejom o tome da postoje nevidljive veze i povezanost kultura u svetu.

–To sam već naznačio, govoreći o stvarnim, zajedničkim kulturnim korenima južnoslovenskih naroda, a oni stoje, mislim, iznad nacionalnih interesa. Crnjanski ide još korak dalje, pri čemu Sumatru (koju nije nikada posetio) upotrebljava kao ogledalo za plavu nadu, gde se mogu naći mir i spokoj. Ta čežnja za mirom i spokojem u kontrastu je prema oružju koje glasno eksplodira u 20. i 21. veku. U pesmi „Vatromet” Crnjanski je, rekao bih, formulisao suprotni pol u odnosu na Sumatru: ljudsko telo postaje rasprskavajuća bomba, raketa, leti kao metak kroz vazduh – oba pola pripadaju celini. Posle takvih događaja čovek može da postane samo pacifista. Naravno sa svešću da su realne šanse da se dosegne mir i spokojstvo vrlo male i da nas uvek razočaraju.

Šta Vas najviše fascinira u njegovim pesmama?

„Početnu drogu” su za mene predstavljale sumatraističke pesme. Fasciniralo me je proticanje slika i boja u jeziku Crnjanskog, lakoća sa kojom govori o tužnim stvarima, naznake koje ostavljaju prostor za vlastite fantazije, iskrenost, da spomenem ponore i preterivanja, uzaludnu čežnju za ponovnim sticanjem nevinosti. Za vreme mog putovanja po Kini, devedesetih godina, zadržao sam se nekoliko dana među pripadnicima jednog naroda, koji živi u matrijarhatu, na visini od 3000 metara, na granici prema Burmi i Tibetu: to je za mene bila važna asocijacija, kad sam čitao „Sumatru” Crnjanskog. U tom mestu je postojala samo jedna ulica i jedna reka, iz koje se voda pila i u kojoj se pralo rublje – jednostavan život, mislim da nije bio bez konflikta, ali činio se preglednijim, sve se odigravalo u toj dolini između čudesnih brda…

Pomenuli ste u katalozima romantični pojam „slovenska duša”. Šta to u stvari znači danas?

Taj pojam smo preuzeli od Marine Abramović, koja ga je upotrebila u jednom njujorškom performansu. Ne znam da li zaista postoji slovenska duša, ali verujem da postoji: možda se može najbolje opisati kroz razliku u odnosu na zapadnoevropsku dušu (za koju takođe ne znam da li postoji, ali verujem da postoji): ona je manje okrenuta pojedinačnom, a više celini. Slojevi duše, ono unutarnje i spoljašnje, telo i razum, ne seciraju se analitički, već se uzimaju zajedno, vrte se jedno oko drugog – to se za mene najbolje izražava u muzici, u prirodi ali i u književnosti. Za slovensku dušu je mnogo lakše da oseća ekstremno i intimno nego što je to za analitičnu, tragalačku, svrsishodnu zapadnu dušu. Slično važi i za Južnoamerikance.