Ко се боји црног човека

Скоро деведесет година је морало да прође да би се једна од најутицајнијих, најчитанијих књига поезије икада написаних на српском језику, збирка песама „Итака” Милоша Црњанског, појавила пред немачком публиком. У издавачкој кући „Ерата” у Лајпцигу, двојезично, у преводу Корнелије Маркс, Стевана Тонтића и Виктора Калинке, који је и издавач. Виктор Калинке је, инспирисан Црњанским, објавио и збирку својих песама „Јесен на Суматри” (Лајпциг, 2002), са поднасловом „Поетички дијалог између Милоша Црњанског и Виктора Калинке” у којој, осим поезије, пише дужи текст „Ко се боји црног човека”, алудирајући на песниково презиме Црњански. Виктор Калинке објављује поезију, словенске писце, чак је објавио пет књига на лужичкосрпском језику, у знак протеста због пропадања овог језика, услед нагле индустријализације у области Котбус.

– Откад свесно могу да мислим, осећам нешто као жудњу за Источном Европом, која је 1941. потонула: Галиција, Буковина. Не могу себи да објасним одакле то потиче – каже наш саговорник, који у генима носи и наслеђе прадеде – Јеврејина из Источне Европе.

У предговору пишете да су Вам ратови на Балкану вођени деведесетих година скренули пажњу на поезију Милоша Црњанског, да сте тек тада почели да разумете и његове стихове, а и све оно што се догађа у стварности. Можете ли да нам то ближе објасните?

–  Раније ми је било јасно да је Први светски рат стварни прелом културе и да представља крај новог века. На почетку Првог светског рата многи мушкарци су веровали да се ради о некој врсти „веселог лова” – у шареним униформама, пешке или на коњу, у пољу једни на друге. Али у њему се  први пут у историји умешала индустрија са високотехнолошким оружјем за уништење. Трауме и повреде које је овај рат оставио нису само осоколиле модерну уметност и књижевност (експресионизам, итд.), већ су припремиле терен за следеће ратове. Национално понижење крије у себи клицу реваншизма. Дуго сам био мишљења да је Први светски рат проузрокован немачким експанзионистичким стремљењима, похлепом да и она поседује колоније. При том сам превидео уплетеност у дешавања у југоисточној Европи. Тек бавећи се „Итаком” Црњанског наишао сам на овај запостављени аспект. Увек кад се сруши нека империја, међу наследницима дође до конфликта, који у екстремним случајевима могу да доведу до ратова.

Који идентитет – национални или јужнословенски – доминира код Црњанског?

За Црњанског је, чини ми се, важније било културно и језичко јединство Јужних Словена него национални идентитет – узмите само песму „Југославији”. Његове прве песме су се појавиле за време рата у Загребу, и то за њега није представљало неки проблем (чак ни то што је у униформи аустроугарског официра посетио хрватског издавача Јулија Бенешића, што је код овога изазвало право чуђење). Идеја прве Југославије, у којој је Црњански обављао високе дужности, прекрила је религиозне и националне разлике. Југословенска идеја била је повезана с тим да се овим правим културним коренима да вечност, а да се национални, религиозни интереси ставе у други план. Деведесетих, политичко религиозне амбиције су као муње из ведра неба удариле по породичном и интимном животу појединца – тако да многим људима није пошло за руком да свој властити живот и доживљај заштите од идеологија.

Управо се у Европи обележава деведесетогодишњица од завршетка Првог светског рата. Како разумете Европу која се уједињује?

Владавина Аустроугарске није имала само диктаторску страну, већ је донела и цивилизацијски напредак – рецимо, пошта, железница… Многи интелектуалци, као Пол Целан, имајући у виду стравичност фашистичке диктатуре, која се, сматрам, од апсолутистичких владалачких форми ранијих времена разликује по коришћењу индустријских средстава за уништење, нису преболели слом Аустроугарске. У извесном смислу аустроугарска администрација је поспешивала јединство Источне Европе, са недовољним средствима једне монархије. Садашње европско уједињење је на путу да поново успостави ово јединство Источне Европе са половичним демократским формама. То крије опасност у себи да се пробуде стари национални конфликти, уколико овај експеримент ЕУ не би успео. Погледајте само Мађарску, и њене губитке према уговору из Тријанона. Видим Европу, дакле, пре у једном историјском узлету. Све до средине 19. века није било надзираних граница. Човек је могао да се тадашњим превозним средствима релативно несметано креће. ЕУ покушава сада да поврати индивидуалну слободу која је постојала пре национализације и индустријализације – цена за то је прилично јака отуђеност према споља.

У вашим песмама успостављате фиктивни дијалог са Црњанским, његовом чежњом за Суматром, са његовом идејом о томе да постоје невидљиве везе и повезаност култура у свету.

–То сам већ назначио, говорећи о стварним, заједничким културним коренима јужнословенских народа, а они стоје, мислим, изнад националних интереса. Црњански иде још корак даље, при чему Суматру (коју није никада посетио) употребљава као огледало за плаву наду, где се могу наћи мир и спокој. Та чежња за миром и спокојем у контрасту је према оружју које гласно експлодира у 20. и 21. веку. У песми „Ватромет” Црњански је, рекао бих, формулисао супротни пол у односу на Суматру: људско тело постаје распрскавајућа бомба, ракета, лети као метак кроз ваздух – оба пола припадају целини. После таквих догађаја човек може да постане само пацифиста. Наравно са свешћу да су реалне шансе да се досегне мир и спокојство врло мале и да нас увек разочарају.

Шта Вас највише фасцинира у његовим песмама?

„Почетну дрогу” су за мене представљале суматраистичке песме. Фасцинирало ме је протицање слика и боја у језику Црњанског, лакоћа са којом говори о тужним стварима, назнаке које остављају простор за властите фантазије, искреност, да споменем поноре и претеривања, узалудну чежњу за поновним стицањем невиности. За време мог путовања по Кини, деведесетих година, задржао сам се неколико дана међу припадницима једног народа, који живи у матријархату, на висини од 3000 метара, на граници према Бурми и Тибету: то је за мене била важна асоцијација, кад сам читао „Суматру” Црњанског. У том месту је постојала само једна улица и једна река, из које се вода пила и у којој се прало рубље – једноставан живот, мислим да није био без конфликта, али чинио се прегледнијим, све се одигравало у тој долини између чудесних брда…

Поменули сте у каталозима романтични појам „словенска душа”. Шта то у ствари значи данас?

Тај појам смо преузели од Марине Абрамовић, која га је употребила у једном њујоршком перформансу. Не знам да ли заиста постоји словенска душа, али верујем да постоји: можда се може најбоље описати кроз разлику у односу на западноевропску душу (за коју такође не знам да ли постоји, али верујем да постоји): она је мање окренута појединачном, а више целини. Слојеви душе, оно унутарње и спољашње, тело и разум, не сецирају се аналитички, већ се узимају заједно, врте се једно око другог – то се за мене најбоље изражава у музици, у природи али и у књижевности. За словенску душу је много лакше да осећа екстремно и интимно него што је то за аналитичну, трагалачку, сврсисходну западну душу. Слично важи и за Јужноамериканце.