Jugoslava se danas preziva Glembajevi, a ime birajte

Živela jednom devojka po imenu Jugoslava. Imala je prekrasnu plavu kosu, divno telo i neiskvarenu dvadesetogodišnju dušu. Njen otac beše pijanica. Jednoga dana Jugoslava odluči da menja svet koji su filozofi, dosad, samo tumačili. Uz pomoć svoja tri verna druga pođe u svet tražeći odgovor na zagonetku starog mudraca Marksa: Kako čovek da postane vladar sopstvene sreće? I kad im je sve dojadilo – jer, svet je ružan a ljudi rđavi – odlučiše da je izbave muka. Poliše je benzinom i tako se ona u plamenu i grmljavini uznela na nebo, a svi ostali su srećno živeli dole...

Ovo je sažeti sinopsis filma Rani radovi, dostavljen producentima – Avala filmu iz Beograda i Neoplanti iz Novog Sada 1968. godine. Lapidarni tekst ničim nije nagoveštavao da se radi o delu koje će dobrano uzdrmati javnost pri kraju šeste decenije dvadesetog veka.

Sukob gerontologije i mladosti

Posle studentskih protesta na Beogradskom univerzitetu 1968, Žilnik je reagovao odmah i iste godine snimio Lipanjska gibanja, dokumentarni film o studentskim protestima. I delove Lipanjskih gibanja iskoristio u svom prvom igranom filmu Rani radovi, gde će dobiti sasvim drugu konotaciju.

Rani radovi su, svakako, bili sublimacija Žilnikovog mladalačkog iskustva, posebno iskustva koje su mu donele pomenute studentske demonstracije. Oko tog filma sukobili su se gerontološka hijerarhija društva i mladi svet koji je hteo da udiše vazduh punim plućima.

„Ako gledaš fenomenološki, onda je to, pre svega, bio biološki pa tek onda politički sukob”, pojašnjava autor. Sukob se završio na sudu.

Posle nesrećne epizode sa Ranim radovima, Žilnik odlazi, sredinom sedamdesetih, u Nemačku, sa statusom pobednika njihovog najznačajnijeg festivala i željom da se vrati jednostavnim, životnim dokumentarcima. U tadašnjoj kapitalističkoj Nemačkoj uradio ih je sedam. No, vrlo brzo je uvideo da i tamo, iako nema ideoloških zabrana, takođe postoje nepodobni filmovi. Jedan od njih postao je njegov dokumentarac Javno pogubljenje, koji je i formalno zabranjen.

Tako je, ispada, generacija Želimira Žilnika izgubila mnogo vremena lupajući glavu kako će vlast reagovati na njihova dela, verujući u iluziju da će filmom uspeti da demistifikuju društvene tabue .

Po Žilnikovim rečima: „Ta ista vlast nije, međutim, znala kako će se postaviti ni prema mnogo važnijim stvarima od filma.” No, svejedno, čim bi nanjušila nešto sumnjivo, preventivno je, za svaki slučaj, reagovala.

Više nema „gvozdene zavese”. Šta sada zanima „veliki svet”, a dolazi sa ovih prostora? Čini se da je Žilnikova trilogija Kenedi upravo ono što Evropi postavlja prava i neprijatna pitanja.

Kulturna politika u stilu arapskih šeika

„Paradoksalno je što u ovim godinama „demokratije i slobode“ imamo filmsku produkciju, ne samo iz Srbije nego i sa celog prostora nekadašnje SFRJ, kreativno znatno ispod nivoa sedamdesetih i osamdesetih godina“ – primećuje Žilnik. „Da li iko analizira razloge? Znatne sume novca se daju iz budžeta filmskoj branši. Deo po konkursima, još više po odlukama partokratskih lobija i simpatizera. Da li takav sistem finansiranja, koji više liči na kulturnu politiku arapskih šeika nego evropske države, ruinira kreativnu atmosferu u branši? Ja mislim: svakako.

Vraćajući se „starom modelu” filmskih radnih zajednica, gde ekipa ulaže najveći deo rizika i sredstava u nastanak filmova, uradili smo trilogiju Kenedi, tematski i metodološki, van stereotipa. I trilogija je prilično gledana po Evropi.“

Ipak, reklo bi se da novi filmovi našeg sagovornika (Kud plovi ovaj brod, Kenedi), iako govore o važnim i životnim temama, nemaju odjek kao oni iz šezdesetih i sedamdesetih. Film, zasigurno, nema više uticaj koji je nekada imao ali, pitanje je, ne okreću li ljudi glavu od takvih neprijatnih tema?

„Nisam siguran da film manje istražuje i propituje nego nekada. Raznovrsna ponuda naslova danas, od dugometražnih dokumentarnih filmova do autorskih filmova iz Indije, Kine, Irana, Afrike i Južne Amerike, govori da film i dalje razmišlja o protivrečnostima sveta, kreativnije od bilo kog drugog medija“

Trilogija pred parlamentom Evrope

„Filmovi iz trilogije Kenedi su pokazani na preko 150 festivala po svetu, o njima su objavljene stotine tekstova. Predmet su analize na univerzitetima. Pozvani su i diskutovani pred nekoliko parlamenata i pred parlamentom Evrope. Teško da je u sedamdesetim godinama bilo odjeka koji su dosegli Marble Ass, Tvrđava Evropa, trilogija Kenedi. Novi filmovi su podstakli interes za ranije, pa je poslednjih godina organizovano mnoštvo retrospektiva – Češka, Francuska, Nemačka, Rusija, Austrija, Španija, Italija, Amerika...“

Žilnika danas često zovu i u prilici je da  radi na projektima u svim bivšim republikama SFRJ. Da li ih još uvek smatra svojim duhovnim prostorom, pitamo.

„Taj prostor je jedinstven mnogim eks-Jugoslovenima jer su u njemu živeli, imaju prijatelje i govore jezik koji se na velikim svetskim univerzitetima još uvek zove srpskohrvatski. To što politička klasa, racionalizujući svoj parazitizam, ometa normalnu komunikaciju, to je deo retro-napora da se točak okrene ka feudalizmu. Ista je tehnika na delu i u inženjeringu enormnog socijalnog raslojavanja koje je u toku na prostoru bivše SFRJ. U svim krajevima, ljudima je, međutim, „kliknulo”. Proizvodnja mržnje, krvi i haosa je poslužila novoj klasnoj podeli, odnosno pljački. I gledaoci, od Triglava do Đevđelije, ponovo su naša publika.“

Kada je, svojevremeno, krajem osamdesetih u Novom Sadu Žilnik postavljao pozorišnu predstavu Gastarbajteri i kada se, zbog njene provokativnosti, razmatralo „na najvišem nivou” da li je treba pustiti u javnost, jedan od, čini se, visprenijih onovremenih kulturnih egzekutora je rekao: „Malo zajebava nas, malo njih, pa da pustimo.” Može biti da je ta kritičnost prema svemu i crvena nit stvaralačkog opusa ranog filmskog predradnika Želimira Žilnika.

Kada biste sada, hipotetički, pravili neke nove „Rane radove“, kako bi se zvala tadašnja Jugoslava, ako je uzmemo kao metaforu? - pitamo na kraju.

„Glembajevi (postkomunizma) bi moglo da bude prezime, a ime birajte“ – kaže Žilnik.

----------------------------------------------------------------

Rekonstrukcija „slučaja Žilnik“

U istoriji jugoslovenskog „crnog talasa” ostalo je zabeleženo da je jedan film sudski zabranjen – omnibus Grad Živojina Pavlovića, Kokana Rakonjca i Marka Babca, 1963. godine i jedan sudski odbranjen. Bili su to Rani radovi.

 Februar 1969. godine. Film je spreman za prikazivanje.

Žilnik: U prvom momentu cenzura je, sa nekoliko manjih intervencija, pustila film u javno prikazivanje. U momentu kada je selektiran za Berlinski festival – film je zabranjen.

Jun, 19. 1969. Okružni tužilac Spasoje Milošev donosi rešenje o privremenoj zabrani javnog prikazivanja „Ranih radova”.

Žilnik: Film je, u početku, bio više osporavan u domenu oslobađanja filmskog jezika i prekoračenja uobičajenih normi civilizovanog ponašanja, nego politički i ideološki.

Jun, 23. 1969. Počelo suđenje u beogradskom Okružnom sudu.

Žilnik: Moram priznati da je sama činjenica da je suđenje bilo javno, dakle nije stavljeno „pod tepih”, kao što je to bila praksa, na mene delovala vrlo ohrabrujuće. Zato sam bio siguran, uveren i veoma agresivan braneći film. No, pre nego je suđenje i počelo, ja sam primenio jednu stvar koja sada izgleda kao trik, a koja je u to vreme bila direktan i hrabar gest. Naime, kada sam čuo da je ta, neformalna, zabrana za Rane radove došla od najvišeg partijskog i državnog vrha, ja sam se uputio ka tom vrhu. Razgovarao sam sa Veljkom Vlahovićem, koji je na nivou SFRJ odgovarao za kulturu i sa njegovim kolegom na republičkom nivou Borom Pavlovićem. Obojica su mi potvrdila da nigde nije donesena odluka o zabrani mog filma. Tako, na samom suđenju, tužilac i ja ulazimo u vrlo surov verbalni obračun, koji je bio toliko direktan i agresivan da je sudija prekinuo suđenje a mene pozvao da ostanem sa njim. Kaže taj fini i sigurni čovek, sudija Ljubomir Radović: „Kako ti, bre, toliko navaljuješ k’o mutav, kad sam čuo da je ta stvar odlučena na najvišem mestu.” Prepričam mu svoje razgovore sa Vlahovićem i Pavlovićem i on, pošteno bez predrasuda, nastavi suđenje. Međutim, govoreći o „najvišem mestu” on je pokazivao na Titovu sliku koja je visila iznad njegove glave. Mi smo, razume se, znali da je film, kako se to onda govorilo, bio na Dedinju. Čovek koji je maršalu puštao filmove rekao nam je da je Tito, koji je gledao Rane radove sa još nekim rukovodiocima, ljutito prekinuo projekciju posle dvadesetak minuta i tražio odgovor na pitanje: „Šta hoće ti luđaci?”, a da niko nije smeo da ga pita koga podrazumeva pod luđacima – one na filmu ili one koji su film napravili. Ne dobivši odgovor, nastavio je da gleda neki kaubojac...

Jun, 25. 1969. Veće sudije Ljubomira Radovića odbilo predlog javnog tužioca o trajnoj zabrani prikazivanja filma i donelo oslobađajuću presudu.

Jul, 3. 1969. Film prikazan na Berlinskom festivalu.

Veruje se da je projekciji prisustvovao jedan od budućih članova grupe Bader-Majnhof.

Jul, 6. 1969. Žiri Berlinskog festivala dodeljuje glavnu nagradu Zlatnog medveda filmu„Rani radovi”.

Iza njega ostali su, između ostalih, i Pozdravi Brajana de Palme i Ponoćni kauboj Džona Šlezindžera. Ova nagrada je u SFRJ protumačena kao direktna provokacija. Postoji ogroman pritisak da film treba eliminisati.

April, 9. 1970. Večernje novosti objavljuju vestda su kulturni i društveno-politički radnici Zenice skinulisa repertoara zeničkih bioskopa film „Rani radovi“.