Iz nekog drugog ugla

Rođena je u Ženevi i to joj je stalno mesto boravka, voli taj grad, jer u njemu je odrasla, završila školu, zaposlila se, udala, postala majka. A onda, jednog trenutka, život joj se iz korena promenio. Razvela se i uskraćeno joj je da viđa kćerku. Sve što je mogla bilo je da tuguje i plače. Iz dana u dan sve dok utehu nije potražila u slikanju.

Prvi pokušaji nisu bili baš ohrabrujući, tim pre što ih je poznati akademski slikar Milenko Mihajlović ocenio kao „naivne“. To mišljenje je promenio kada je nedavno video njenu izložbu u galeriji „Helena” na Banovom brdu, inače treću po redu, posle Ženeve i Berna. Bio je prijatno iznenađen njenim napretkom, koji, po Jeleninim rečima i nije baš neko čudo, budući da se poslednjih desetak godina potpuno posvetila slikarstvu i radila po četiri-pet sati dnevno. Pokušala je i da upiše likovnu akademiju u Ženevi, ali su joj rekli da je sa 30 godina – prestara. Ipak, stekla je dobru osnovu na časovima slikanja kod Sergeja Jovanovića u Beogradu, gde često boravi jer joj tu živi otac, kao i u Višoj školi primenjenih i dekorativnih umetnosti „Belkur” u Lionu.

Ne zanima je moderno

Neiscrpnu inspiraciju Jelena je pronašla u romantičnim starim zgradama u Ženevi i Beogradu i autentičnim porodičnim kućama na jugu Srbije.

(/slika2)– Ženevski kej, gde se nalaze luksuzni hoteli i banke moderne arhitekture, nije mi interesantan. Mada bi se lako prodale, takve slike nisam slikala. Moju pažnju je privukla čuvena katedrala iz srednjeg veka koju posećuju svi turisti, ruska crkva u kojoj sam krštena, ulica u samom centru gde se nalazio kafić u kome su se ranije okupljali Jugosloveni, zgrada ženevskog Međunarodnog Crvenog krsta, gde su radili moji roditelji, a kasnije i ja...

U Beogradu se takođe mogu videti tragovi minulog vremena i ta arhitektura mi se veoma sviđa: zgrada Skupštine, Glavna pošta, crkva svetog Marka, konak kneginje Ljubice, kafana „?”, nabraja Jelena na svom, ne baš tečnom, srpskom jeziku koji veoma simpatično zvuči.

Kuća iz sećanja

Umesto skice, ona svaku zgradu prvo fotografiše, pa na osnovu toga slika. Pre nego što počne, olovkom napravi samo dva-tri poteza, pa onda boji. Ponekad koristi drvene bojice, ali pastele najviše voli, jer joj, kaže, daju veću slobodu. Da bi ih istakla, sve te zgrade namerno izdvoji iz ambijenta, a obavezno ih malo iskosi. To je njen „ugao gledanja” i stil po kome je postala prepoznatljiva.

Za jug Srbije vezuju je posebno lepe uspomene. Kao dete, tamo je provodila leta.

– Očev pradeda, doktor Franjo Kopša, došao je u Vranje iz Slovenije, tu osnovao prvu bolnicu i ostao da živi i radi. Lečio je i Boru Stankovića, ali nažalost nije uspeo da ga izleči, jer se pisac javio kada je već bio beznadežno bolestan. U jednom selu blizu Vladičinog Hana nalazi se i naša porodična kuća. Naslikala sam tu kuću. Moj tata kaže da ne liči, ali ona tako izgleda u mom sećanju – kaže Jelena.