Из неког другог угла

Рођена је у Женеви и то јој је стално место боравка, воли тај град, јер у њему је одрасла, завршила школу, запослила се, удала, постала мајка. А онда, једног тренутка, живот јој се из корена променио. Развела се и ускраћено јој је да виђа кћерку. Све што је могла било је да тугује и плаче. Из дана у дан све док утеху није потражила у сликању.

Први покушаји нису били баш охрабрујући, тим пре што их је познати академски сликар Миленко Михајловић оценио као „наивне“. То мишљење је променио када је недавно видео њену изложбу у галерији „Хелена” на Бановом брду, иначе трећу по реду, после Женеве и Берна. Био је пријатно изненађен њеним напретком, који, по Јелениним речима и није баш неко чудо, будући да се последњих десетак година потпуно посветила сликарству и радила по четири-пет сати дневно. Покушала је и да упише ликовну академију у Женеви, али су јој рекли да је са 30 година – престара. Ипак, стекла је добру основу на часовима сликања код Сергеја Јовановића у Београду, где често борави јер јој ту живи отац, као и у Вишој школи примењених и декоративних уметности „Белкур” у Лиону.

Не занима је модерно

Неисцрпну инспирацију Јелена је пронашла у романтичним старим зградама у Женеви и Београду и аутентичним породичним кућама на југу Србије.

(/slika2)– Женевски кеј, где се налазе луксузни хотели и банке модерне архитектуре, није ми интересантан. Мада би се лако продале, такве слике нисам сликала. Моју пажњу је привукла чувена катедрала из средњег века коју посећују сви туристи, руска црква у којој сам крштена, улица у самом центру где се налазио кафић у коме су се раније окупљали Југословени, зграда женевског Међународног Црвеног крста, где су радили моји родитељи, а касније и ја...

У Београду се такође могу видети трагови минулог времена и та архитектура ми се веома свиђа: зграда Скупштине, Главна пошта, црква светог Марка, конак кнегиње Љубице, кафана „?”, набраја Јелена на свом, не баш течном, српском језику који веома симпатично звучи.

Кућа из сећања

Уместо скице, она сваку зграду прво фотографише, па на основу тога слика. Пре него што почне, оловком направи само два-три потеза, па онда боји. Понекад користи дрвене бојице, али пастеле највише воли, јер јој, каже, дају већу слободу. Да би их истакла, све те зграде намерно издвоји из амбијента, а обавезно их мало искоси. То је њен „угао гледања” и стил по коме је постала препознатљива.

За југ Србије везују је посебно лепе успомене. Као дете, тамо је проводила лета.

– Очев прадеда, доктор Фрањо Копша, дошао је у Врање из Словеније, ту основао прву болницу и остао да живи и ради. Лечио је и Бору Станковића, али нажалост није успео да га излечи, јер се писац јавио када је већ био безнадежно болестан. У једном селу близу Владичиног Хана налази се и наша породична кућа. Насликала сам ту кућу. Мој тата каже да не личи, али она тако изгледа у мом сећању – каже Јелена.