Atelje za snove Duška Stojanovića

Novi Sad – Umetnički atelje koji na Petrovaradinskoj tvrđavi nosi broj 13 i nalazi se na njenom gornjem platou u Dugoj kasarni, prostor je u kome stvara novosadski slikar i grafičar Duško Stojanović. Iza umetnika su 44 godine karijere akademskog slikara, mnoge samostalne i kolektivne izložbe u zemlji i inostranstvu, uključujući deceniju pariskog života. Nedavno ga je na Petrovaradinskoj tvrđavi posetila grupa ljubitelja umetnosti, nakon što je publiku u posetu pozvao i zatim poveo tim Galerije Matice srpske. Ideja je bila da se „ušeta” u čudesno mesto u kome nastaje umetnost, da se oseti i doživi, i kroz razgovor sa slikarom čuje šta taj ambijent znači za umetnika.

Umesto u galeriju kao obično, publika je bila pozvana da na prateći program izložbe „Ateljei umetnika” dođe u ovaj atelje, a umetnik je te večeri goste dočekivao ispred ulaznih vrata. Dok se publika smeštala u studio ispunjen slikama, domaćin ih je usluživao vinom u elegantnim čašama. Posetioci su mogli da osete i miris boja. Platna su ovde svuda na zidovima nad kojima je visoki polukružni svod od cigli. Stoje i na stalcima ili su naređane na podu uspravno, jedna iza druge. Ima ih i na ogradi gornje galerije, radovi iz osamdesetih godina, iza kojih je skriveni kutak do koga vode uske stepenice. Slika jedino nema na visokom svodu, koji kao da mislima, kaže umetnik, ne da nigde da odu, nego se one vraćaju nazad.

– Moj atelje je jako intimna stvar. Sam stvaram u njemu i najveći deo tokom godine ovde niko ne prolazi. To je mesto gde se ostvaruju snovi, jedna metafizička kategorija – kazao je umetnik, navodeći da je on sad „zbunjen” tolikim ljudima u tom intimnom prostoru i da je možda, kako se našalio, „podeljena ličnost”, jer mu je zbog takve posete drago.

U istom stilu je nastavio obećanjem da će čak davati odgovore oko te enigme, čina stvaranja i značenja ateljea za umetnike, o čemu su sa njim razgovarali upravnica GMS, istoričarka umetnosti Tijana Palkovljević Bugarski, i pomoćnik upravnika Danila Vuksanović koji je i sam likovni stvaralac, dok su iz publike stizali komentari kako je Duško Stojanović i vrstan grafičar, i da koristi posebnu tehniku u toj oblasti koja njegovom stvaralaštvu takođe daje pečat.

– Kad sam imao izložbu u Americi, mislio sam da ću tamo da napravim bum sa svojim ekspresivnim slikama. Bilo je par bumova, ali su zato sve grafike otišle – kazao je Stojanović.

U atelje, u kome on stvara na Tvrđavi, ne svraćaju samo poklonici njegove umetnosti, već i drugi koji posećuju ovo kulturno-istorijsko mesto, gde se nalazi i niz drugih studija. Posetioci se dive platnima, a neki traže i da im umetnik objasni šta je to naslikao. Stojanović kaže da hoće da im izađe u susret, ali kada pita koje slike žele, ponekad taj odgovor glasi – sve, pa umetnik ostane, kako je ispričao, u šoku. Ima i ljudi koji uđu, dugo razgledaju i ćute, deluje da se tu dobro osećaju, a umetnik bi voleo da zna barem zašto je to tako.

Atelje je za Stojanovića „sveto mesto”, gde svaki od umetnika pravi, ili se trudi da svaki dan napravi nešto novo, pa tako veruje da su svi oni u stvari inovatori ili pronalazači. Međutim, i dalje, posle 44 godine od kako je u profesiji, ima „strah pred belim platnom” koje ga čeka sa pitanjima šta dalje i u kom pravcu, a tada se vodi iskustvom.

– Ostanu neki tragovi sećanja tog iskustva, možda čak više u ruci, u tehnici, u mirisu, ili nešto drugo, ali uvek je to novo – dodaje.

Na jednom od velikih Stojanovićevih platna u ateljeu je Rodenov mislilac. Slika je nastala, prema njegovim rečima, iz sećanja kada je davnih godina prvi put ušetao u Rodenov muzej u Parizu.

– Od kada sam prvi put video ovoga što misli, a nikad nije smislio niti rekao, ja i dan dan-danas razmišljam o toj gromadi koja u stvari više ne govori nego što govori. I ne treba da govori, reči ništa ne mogu da objasne – kaže slikar sa Petrovaradinaske tvrđave.

Upravnica Galerije Tijana Palkovljević kazala je da bi ta slika sigurno bila uvrštena u izložbu „Inspirisani Francuskom”, koju je ova ustanova kulture ranije imala, da je znala da Rodenov mislilac postoji na Tvrđavi. Inspirisana time, pozvala je istoričare umetnosti, kritičare i muzejske kustose da obilaze ateljee, pišu i razgovaraju sa umetnicima, da razumeju kako nastaje umetničko delo i otkrivaju vrednosti koje u njima možda ostaju skrivene.