Атеље за снове Душка Стојановића

Нови Сад – Уметнички атеље који на Петроварадинској тврђави носи број 13 и налази се на њеном горњем платоу у Дугој касарни, простор је у коме ствара новосадски сликар и графичар Душко Стојановић. Иза уметника су 44 године каријере академског сликара, многе самосталне и колективне изложбе у земљи и иностранству, укључујући деценију париског живота. Недавно га је на Петроварадинској тврђави посетила група љубитеља уметности, након што је публику у посету позвао и затим повео тим Галерије Матице српске. Идеја је била да се „ушета” у чудесно место у коме настаје уметност, да се осети и доживи, и кроз разговор са сликаром чује шта тај амбијент значи за уметника.

Уместо у галерију као обично, публика је била позвана да на пратећи програм изложбе „Атељеи уметника” дође у овај атеље, а уметник је те вечери госте дочекивао испред улазних врата. Док се публика смештала у студио испуњен сликама, домаћин их је услуживао вином у елегантним чашама. Посетиоци су могли да осете и мирис боја. Платна су овде свуда на зидовима над којима је високи полукружни свод од цигли. Стоје и на сталцима или су наређане на поду усправно, једна иза друге. Има их и на огради горње галерије, радови из осамдесетих година, иза којих је скривени кутак до кога воде уске степенице. Слика једино нема на високом своду, који као да мислима, каже уметник, не да нигде да оду, него се оне враћају назад.

– Мој атеље је јако интимна ствар. Сам стварам у њему и највећи део током године овде нико не пролази. То је место где се остварују снови, једна метафизичка категорија – казао је уметник, наводећи да је он сад „збуњен” толиким људима у том интимном простору и да је можда, како се нашалио, „подељена личност”, јер му је због такве посете драго.

У истом стилу је наставио обећањем да ће чак давати одговоре око те енигме, чина стварања и значења атељеа за уметнике, о чему су са њим разговарали управница ГМС, историчарка уметности Тијана Палковљевић Бугарски, и помоћник управника Данила Вуксановић који је и сам ликовни стваралац, док су из публике стизали коментари како је Душко Стојановић и врстан графичар, и да користи посебну технику у тој области која његовом стваралаштву такође даје печат.

– Кад сам имао изложбу у Америци, мислио сам да ћу тамо да направим бум са својим експресивним сликама. Било је пар бумова, али су зато све графике отишле – казао је Стојановић.

У атеље, у коме он ствара на Тврђави, не свраћају само поклоници његове уметности, већ и други који посећују ово културно-историјско место, где се налази и низ других студија. Посетиоци се диве платнима, а неки траже и да им уметник објасни шта је то насликао. Стојановић каже да хоће да им изађе у сусрет, али када пита које слике желе, понекад тај одговор гласи – све, па уметник остане, како је испричао, у шоку. Има и људи који уђу, дуго разгледају и ћуте, делује да се ту добро осећају, а уметник би волео да зна барем зашто је то тако.

Атеље је за Стојановића „свето место”, где сваки од уметника прави, или се труди да сваки дан направи нешто ново, па тако верује да су сви они у ствари иноватори или проналазачи. Међутим, и даље, после 44 године од како је у професији, има „страх пред белим платном” које га чека са питањима шта даље и у ком правцу, а тада се води искуством.

– Остану неки трагови сећања тог искуства, можда чак више у руци, у техници, у мирису, или нешто друго, али увек је то ново – додаје.

На једном од великих Стојановићевих платна у атељеу је Роденов мислилац. Слика је настала, према његовим речима, из сећања када је давних година први пут ушетао у Роденов музеј у Паризу.

– Од када сам први пут видео овога што мисли, а никад није смислио нити рекао, ја и дан дан-данас размишљам о тој громади која у ствари више не говори него што говори. И не треба да говори, речи ништа не могу да објасне – каже сликар са Петроварадинаске тврђаве.

Управница Галерије Тијана Палковљевић казала је да би та слика сигурно била уврштена у изложбу „Инспирисани Француском”, коју је ова установа културе раније имала, да је знала да Роденов мислилац постоји на Тврђави. Инспирисана тиме, позвала је историчаре уметности, критичаре и музејске кустосе да обилазе атељее, пишу и разговарају са уметницима, да разумеју како настаје уметничко дело и откривају вредности које у њима можда остају скривене.