Fotografija govori hiljadu reči

„Fotografija govori hiljadu reči, ali na svim jezicima”, kaže fotograf Nebojša Babić, učesnik izložbe „Primenjena nostalgija” u Francuskom kulturnom centru u Beogradu, kojom se ujedno obeležava i završetak predsedavanja Francuske Savetu ministara zemalja EU. Babić je u Parizu snimao ono što ga podseća na Beograd, dok je istovremeno Francuskinja Vensijan Vertegen u Beogradu tražila sličnost sa Parizom. Njihove fotografije biće izložene u FKC-u do 16. januara.

Nosilac ovog projekta je Kabinet potpredsednika Vlade Republike Srbije Božidara Đelića, uz podršku Evropskog pokreta u Srbiji, Ambasade Republike Francuske u Beogradu i Srpskog kulturnog centra u Parizu. Nebojša Babić naglašava da jeNebojša Milenković, sekretar Božidara Đelića, osnovni „motor” ideje kojom se – sa dva autora, jednim iz Srbije i drugim iz zemlje predsedavajuće EU – traže i nalaze zajedničke tačke ili prostori dva grada sa različitih geografskih širina. Ovo je, inače, druga izložba iz serije „Primenjena nostalgija”. Prva je održana u septembru 2007. godine i predstavila je sličnosti Beograda i Lisabona.

Kad je reč o sličnosti Beograda sa Parizom, Nebojša Babić kaže da su Vensijan Vertegen i on konstatovali da zajednički prostor naša dva grada čine ljudi i atmosfera koju oni stvaraju, pa su oboje sličnost prevashodno tražili u ljudima, jer „njihova kultura, dela i interesovanja čine grad takvim kakav jeste”. Za njega je Pariz „beskonačan izvor istraživanja, zadovoljstva, ljubavi, različitosti, dostignuća, tradicije, filozofije, mladosti, snage, kreativnosti…”

– Moj prvi susret sa Parizom desio se u vreme ratova koji su se vodili u bivšoj SFRJ – seća se umetnik. – Čim sam sleteo i došao na plato ispred Bobura, Centra „Žorž Pompidu”, gde se nalazi naš kulturni centar, zaljubio sam se u taj grad na prvi pogled. Toliko različitih ljudi, profesija, naroda, interesovanja, stilova… Koliko predivnih „portreta” je tu ispred mene u svakom trenutku! To osećanje me i danas, ovde u Beogradu, vodi ka najlepšim mislima…

Mada pripada generaciji koja je rasla u teško vreme i masovno odlazila iz Srbije (rođen 1968. godine), Nebojša Babić je ostao ovde i ne može se reći da se nije dobro snašao. Godine 1998. osnovao je Orange studio, kreativni studio za primenjenu fotografiju i vizuelne komunikacije, a zatim 2004. i „O3one”, multimedijalni umetnički projekat, prvi takve vrste u zemlji. Ova dva studija imaju stalnu saradnju sa Unicefom i rade na nekoliko projekata od kojih Nebojša Babić izdvaja „Teleton”, „Školu bez nasilja” i „Fer-plej”, a trude se i da učestvuju u svim humanitarnim akcijama na koje su pozvani i čije ciljeve smatraju važnim.

– Da, vremena su bila mnogo teška, ali ne samo meni, već svima – dodaje Babić. – Nisam želeo da pobegnem od problema i zadovoljan sam rešenjem do kojeg sam došao uz pomoć roditelja, prijatelja, kolega… Ostao sam u našoj zemlji, u našem gradu, bavim se poslom koji volim, postao sam otac… Mislim da je korisno otići i videti kako se živi u drugim državama, a onda se vratiti i svojim malim/velikim doprinosom unaprediti našu zemlju. Time ostvarujemo sebe i stvaramo preduslove za bolji život generacijama koje dolaze. Ovim, pre svega, mislim na unapređenje znanja, kulture, poslovanja.

Babić je dobio više nagrada za svoj rad, a njegovi radovi se čuvaju u zbirci Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu. Jedan je od vodećih fotografa u Srbiji, neki smelo kažu i najbolji. To ga, kaže, obavezuje i predstavlja određenu vrstu odgovornosti da ne sme da pravi greške.

– Ali, ako želite da napredujete u bilo kom poslu, eksperiment i greške su poželjni što, nažalost, naša sredina ne toleriše – dodaje umetnik. – Sebe, naravno, ne smatram najboljim niti mi je želja da to budem, nego da zajedno sa svojim kolegama prenesem radost i sreću koju fotografija može da nosi.

Fotografija je za Nebojšu Babića najbrži i gotovo najkompletniji vid komunikacije, pa se iz dana u dan trudi da stiče nova znanja. Prema njegovim rečima, fotografija se, pre svega, bavi odnosom čoveka prema čoveku, odnosno prema njegovom delu. Zahvaljujući novim tehničkim i tehnološkim dostignućima, fotografija je mnogo dostupnija i time je njena uloga u svakodnevnom životu sve prisutnija, kaže on, pa tako može umnogome doprineti lepšoj današnjici i budućnosti. Ipak, najvažniji je autor fotografije koji treba da zna da koristi tehniku, da nam likovno prenese informaciju, da posmatra svetlo, da nam eksponira te važne detalje i celu sliku trenutka koji se neće ponoviti, objašnjava umetnik.

Koji momenti su presudni za njega da bi škljocnuo fotoaparatom?

– Sportisti idu u karantin pred važna takmičenja, glumci ulaze u ulogu, muzičari štimuju instrumente, a mi fotografi otvaramo naše treće oko, objektiv, široko i kritički. Tražimo svetlom obasjane trenutke i onda reaguje naša podsvest, naše biće – zaključuje Nebojša Babić.

Gordana Popović