Фотографија говори хиљаду речи

„Фотографија говори хиљаду речи, али на свим језицима”, каже фотограф Небојша Бабић, учесник изложбе „Примењена носталгија” у Француском културном центру у Београду, којом се уједно обележава и завршетак председавања Француске Савету министара земаља ЕУ. Бабић је у Паризу снимао оно што га подсећа на Београд, док је истовремено Францускиња Венсијан Вертеген у Београду тражила сличност са Паризом. Њихове фотографиjе биће изложене у ФКЦ-у до 16. јануара.

Носилац овог пројекта је Кабинет потпредседника Владе Републике Србије Божидара Ђелића, уз подршку Европског покрета у Србији, Амбасаде Републике Француске у Београду и Српског културног центра у Паризу. Небојша Бабић наглашава да јеНебојша Миленковић, секретар Божидара Ђелића, основни „мотор” идеје којом се – са два аутора, једним из Србије и другим из земље председавајуће ЕУ – траже и налазе заједничке тачке или простори два града са различитих географских ширина. Ово је, иначе, друга изложба из серије „Примењена носталгија”. Прва је одржана у септембру 2007. године и представила је сличности Београда и Лисабона.

Кад је реч о сличности Београда са Паризом, Небојша Бабић каже да су Венсијан Вертеген и он констатовали да заједнички простор наша два града чине људи и атмосфера коју они стварају, па су обоје сличност превасходно тражили у људима, јер „њихова култура, дела и интересовања чине град таквим какав јесте”. За њега је Париз „бесконачан извор истраживања, задовољства, љубави, различитости, достигнућа, традиције, филозофије, младости, снаге, креативности…”

– Мој први сусрет са Паризом десио се у време ратова који су се водили у бившој СФРЈ – сећа се уметник. – Чим сам слетео и дошао на плато испред Бобура, Центра „Жорж Помпиду”, где се налази наш културни центар, заљубио сам се у тај град на први поглед. Толико различитих људи, професија, народа, интересовања, стилова… Колико предивних „портрета” је ту испред мене у сваком тренутку! То осећање ме и данас, овде у Београду, води ка најлепшим мислима…

Мада припада генерацији која је расла у тешко време и масовно одлазила из Србије (рођен 1968. године), Небојша Бабић је остао овде и не може се рећи да се није добро снашао. Године 1998. основао је Orange студио, креативни студио за примењену фотографију и визуелне комуникације, а затим 2004. и „О3оnе”, мултимедијални уметнички пројекат, први такве врсте у земљи. Ова два студија имају сталну сарадњу са Уницефом и раде на неколико пројеката од којих Небојша Бабић издваја „Телетон”, „Школу без насиља” и „Фер-плеј”, а труде се и да учествују у свим хуманитарним акцијама на које су позвани и чије циљеве сматрају важним.

– Да, времена су била много тешка, али не само мени, већ свима – додаје Бабић. – Нисам желео да побегнем од проблема и задовољан сам решењем до којег сам дошао уз помоћ родитеља, пријатеља, колега… Остао сам у нашој земљи, у нашем граду, бавим се послом који волим, постао сам отац… Мислим да је корисно отићи и видети како се живи у другим државама, а онда се вратити и својим малим/великим доприносом унапредити нашу земљу. Тиме остварујемо себе и стварамо предуслове за бољи живот генерацијама које долазе. Овим, пре свега, мислим на унапређење знања, културе, пословања.

Бабић је добио више награда за свој рад, а његови радови се чувају у збирци Музеја примењене уметности у Београду. Један је од водећих фотографа у Србији, неки смело кажу и најбољи. То га, каже, обавезује и представља одређену врсту одговорности да не сме да прави грешке.

– Али, ако желите да напредујете у било ком послу, експеримент и грешке су пожељни што, нажалост, наша средина не толерише – додаје уметник. – Себе, наравно, не сматрам најбољим нити ми је жеља да то будем, него да заједно са својим колегама пренесем радост и срећу коју фотографија може да носи.

Фотографија је за Небојшу Бабића најбржи и готово најкомплетнији вид комуникације, па се из дана у дан труди да стиче нова знања. Према његовим речима, фотографија се, пре свега, бави односом човека према човеку, односно према његовом делу. Захваљујући новим техничким и технолошким достигнућима, фотографија је много доступнија и тиме је њена улога у свакодневном животу све присутнија, каже он, па тако може умногоме допринети лепшој данашњици и будућности. Ипак, најважнији је аутор фотографије који треба да зна да користи технику, да нам ликовно пренесе информацију, да посматра светло, да нам експонира те важне детаље и целу слику тренутка који се неће поновити, објашњава уметник.

Који моменти су пресудни за њега да би шкљоцнуо фотоапаратом?

– Спортисти иду у карантин пред важна такмичења, глумци улазе у улогу, музичари штимују инструменте, а ми фотографи отварамо наше треће око, објектив, широко и критички. Тражимо светлом обасјане тренутке и онда реагује наша подсвест, наше биће – закључује Небојша Бабић.

Гордана Поповић