Majka tuge, nadanja i bola.

Soka Lolić iz Mačvanskog Pričinovića ispratila je u rat četiri sina. Milana, učesnika albanske golgote, Đurađa i Ivana, koji su kraj rata dočekali u zarobljeništvu. Najstarijeg – Živadina – majka nije dočekala. Ostala je dirljiva priča u knjizi Milana Šantića „Vitezi slobode” iz 1938. kako je Soka čekala svog prvenca, koji je prošao krševe Albanije, vidao rane na Krfu, ali nije preživeo 1916. godinu – i Kajmakčalan. 
Došao je i kraj ratovanju. Raskaljanim drumovima vraćali su vojnici, svojima. Umorni, istim onim drumovima kojima su u vojevanje otišli, ostavljajući očeve i majke, žene i nejač. Grupa za grupom, promicale su kolone. Ljudi su vojsku zdravili, raspitivali se za svoje, ruke širili u zagrljaje. I ostarela Soka Lolić, piše Šantić, izašla je pred kuću da sačeka ratnike. Sa njima trebalo je da dođu njen prvenac, njen Živadin i bratić Janko. 
„Kako koja grupa prođe kraj taraba, a ona pita: „Videste li gde mog Živadina?” Neki su samo odmahivali glavom, drugi okretali glavu, praveći se da ne čuju njene reči, tek uzgred je pozdravljajući. Tu Soka nastavi: „Otišao je sa Jankom, oni će se zajedno vratiti”, beleži Šantić, pa dalje navodi priče saboraca „da toga dana Živadin i Janko nisu stigli”. Nisu se vratili ni sutra, ni prekosutra, nikada... No, starica je svakog jutra izlazila na put i koščatu staračku ruku stavljala iznad čela, pogledajući, neće li se iz daljine pojaviti i njena deca. U komšiluku druge majke su se radovale, samo je ona čekala... uporno. 
Gledajući staramajku, snaja joj predloži da odu kod komšije: „Da odemo, najo, do Paje, možda će on nešto znati da nam kaže”, pokušavala je mlada žena da Soki ulije nadu. I dve žene, pridržavajući se jedna uz drugu, bojažljivo uđoše u susedovo dvorište, pa u kuću, koja je sijala od radosti. Kako su koraknule, sve namah zaćuta. Komšija priđe starici, poljubi je u ruku i prošaputa: „Pomaže Bog, najo.” Tog trenutka nasta mučni tajac. 
„A moj Živadin?”, odmah upita Soka. 
„Ostao je tamo, na Kajmakčalanu”, odgovori Paja, pa se lati i odveza vojničku maramu i razgrnu zavežljaj. Pred majčinim očima zasjaše dve zlatne Karađorđeve zvezde s mačevima, epoletuške poginulog potporučnika, ruski Krst Svetog Đorđa, zlatna Obilićeva medalja za hrabrost i medalja „Osvećeno Kosovo”. „Evo, najo, ovo je ostalo iza Živadina”, reče Paja. 
Dani su prolazili, ljudi prestali da pominju rat. Samo stara Soka Lolić, piše Šantić, da zaboravi svog sina, nije mogla. Minule su i godine, ali je ona svakoga jutra provirivala kroz tarabe, dizala koščatu ruku povrh čela i gledala niz drum… 
„A kada se starici jedne noći javio anđeo i kazao joj da je njen Živadin među dobrim dušama, ona se nekako smirila. Onda je u crkvi dala podušje za spas svoga prvenca i na groblju uredila grob, u koji nikad nije sahranjeno njeno dete. Na belom čaršavu zlatom je izvezla: ’Živadin Lolić, poginuo na Kajmakčalanu 1916. godine’ i taj čaršav stavila u hladnu grobnicu. Svakoga leta, o Vidovdanu, ona bi kupila voštanicu i pripalila je za pokoj duše Živadinove, koji je na kajmakčalanskom vrhu ostao da spava večni san”, završava svoj zapis Šantić.

Obeležje

„Za naše majke, za našu Soku Lolić, simbol svih majki srpskih ratnika. Majci tuge, nadanja i bola. Meštani Mačvanskog Pričinovića, uz nesebičnu pomoć potomaka rasutih po svetu, ljudi dobre volje i poklon autora, postaviše ovo spomen-obeležje u znak zahvalnosti i trajnog sećanja. Leta Gospodnjeg 2020”, piše na Spomenu srpskim majkama, znamenu u bronzi Soki Lolić, koja je četiri godine čekala četiri sina iz Velikog rata. Umetnik Mirko Mrkić Ostroški ovekovečio je lice starice zagledane u daljinu i okružio ga likovima majke Svetog Save, carice Milice i drugih svetica, uz reči: „Bdijući nad kolevkama, bdele ste nad sudbinom naroda.”