Osobe koje imaju ispunjen život ne bave se životima drugih

Gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je Branislava Pavlović, klinički psiholog i psihoterapeut. Ona smatra da kad dopustite sebi da grešite, oduzimate moć otrovnim strelama kritika dušebrižnika.

Njen stav je da ljudi koji su zreli, koji imaju neki ispunjen život, nemaju vremena da se bave životima drugih ljudi, pa samim tim i ne bave se ogovaranjima i izmišljanjima laži o drugima.

– Ljudi koji su nekako ispunjeni, zadovoljni, orijentisani ne samo na sebe, nego na svoj život, osobe koje vole, posao, koje su vredne, koje su povezane sa drugim ljudima ni ne stignu, ni nemaju vremena da se bave drugim ljudima. Dosta je ljudi koji su nekako, nažalost, prazni, nesnađeni, nezadovoljni, dugoročno životno frustrirani ili trenutno u nekoj teškoj situaciji, a koji uopšte nemaju dobar kontakt sa svojim osećanjima i neku unutrašnju samoregulaciju. I onda veliki broj tih ljudi u stvari iz raznih razloga i na različite načine komentariše priče o drugima. A inače mi imamo i taj okvir jedne malograđanštine, nekog zagledanja u tuđe dvorište. Zadovoljna osoba svoje vreme korisno troši na stvari koje voli. Smatram da je zdrava zrela osoba uvek za nešto, a ne protiv nečega. Ako o nama ružno govori neko ko nam je jako blizak normalno je da se loše osećamo, da smo povređeni, a ukoliko tu osobu procenjujemo kao nekog jako bliskog prijatelja, onda je verovatno važno i da otvorimo tu temu sa njom i da je pitamo zašto to radi – smatra Pavlovićeva.

Baveći se drugima – bežimo u stvari od sebe samih.

– Neki ljudi su skloni tome da kritikuju, da vređaju, da obezvređuju, i to na najgore načine poput psovki. To znači da jednostavno imaju neke unutrašnje probleme sa kojima se bore, kada mogu tako da se ponašaju. Probajte da sedite sami, bez ičega, telefona, cigarete, kokica, televizora, pola sata, pa ćete videti kako je to bez ikakvih distrakcija koje mi, nažalost, sad imamo u sve većoj meri. U suštini, voljeno dete ima kapacitet da voli. Kad smo bili mali, ako smo bili voljeni, mi nemamo negativan stav, nemamo potrebu da budemo negativni. Možemo da budemo ljuti na nekoga, može neko i da nam se ne dopada, ali nemamo potrebu da tog nekoga vređamo, ponižavamo. Ako se neko ružno ponaša i priča o nama ružne stvari – to govori o onima koji to govore, a ne o nama. Posebna je priča kada čujemo da su to neke nama važne osobe. Što više dopuštamo da svoju vrednost procenjujemo kroz mišljenje drugih ljudi, mi je u stvari umanjujemo. Pravo samopoštovanje nije da ja mislim da sam uvek super i u pravu, pravo samopoštovanje je da ja znam da mogu i da pogrešim, da priznam svoju grešku, da za neke stvari nisam dobra, da nekome nisam dobra. Stvar je u tome da li to zrelo prihvatate da se nekom ne dopadate ili automatski kreće da vam se javlja unutrašnji kritičar, taj unutrašnji glas koji kaže: „Aha, ne vrediš, nisi dovoljno dobra, eto vidiš, taj ti je rekao ovo, taj ti je rekao ono”. Onaj ko ima jakog unutrašnjeg kritičara, on u stvari svoju suštinsku vrednost unižava pod nekom kritikom ili nekim ružnim rečima – kaže Pavlovićeva.

Ona smatra da depresija često ne izgleda onako kako je ljudi zamišljaju – kako neko tužan leži u krevetu.

– Depresija često izgleda kao užasna razdražljivost, čak i agresija. Koje god nezadovoljstvo da ljudi imaju u životu, bilo bi im korisnije da pogledaju kako mogu da ga promene ili da ga prihvate. Isto tako je bitno da umemo da odemo od onih koji se ne ponašaju dobro prema nama. To je jedna od najtežih odluka. Vrlo često ljudi i znaju da neki odnosi nisu dobri. Nego bliski, intimni, topli odnosi su stvari ono što nas hrani. Sad su neka istraživanja pokazala da je to u stvari mera dugovečnosti mnogih ljudi – dodaje Pavlovićeva.

Gošća našeg podkasta podseća i da smisao održava čoveka.

– Ako stalno želimo samo da budemo srećni, to je jedna lagoda i to je čak kontra nekom zdravlju. Negde sam pročitala rečenicu koja kaže: čist hedonizam je odsustvo nade. To znači da samo živim u trenutku bez ikakve dimenzije nekog smisla. Duboko verujem u to da je čoveku važno da nekoga voli, ali da stvarno voli. Bitno je u stvari to da smo mi nekom važni, korisni, da imamo neki smisao, što onda zovemo srećan život.

Šta će to biti – ne znam, ali mislim da svako treba da se potrudi da to iznađe u sebi – dodaje Pavlovićeva.

Kaže da je uvek u životu neke odluke donosila impulsivno, emotivno. Jer ukoliko bi sela da samo premišlja o svemu što je učila, ne bi nikad ništa uradila…

– Najveće odluke, greške i najbolje odluke donosila sam uvek iz srca i verovatno bih ih opet tako donela, jer da sedim i da pametujem, verovatno nikad ništa u životu ne bih uradila. Ja sam od onih koji veruju u neki trenutak i u neku emociju. Ljudi mnogo više žale za stvarima koje nisu uradili, a trebalo je, nego što žale za stvarima koje su uradili, a nije trebalo. Čovek nekad mora malo da pusti sebe i neku emociju, da dozvoli da ga srce ponese da nešto uradi – stav je gošće našeg podkasta.

U podkastu je govorila i o tome da su neke studije pokazale da su muškarci u braku zdraviji i dugovečniji, a da su najzdravije, dugovečnije i srećnije žene bez muškarca i dece.

– Ja znam mnogo muškaraca gde to nije tako, da im uopšte ne prija brak… A činjenica je da se uloga žene u modernim brakovima u stvari samo usložnila u najvećem broju slučajeva. Čak i ako muž jako pomaže ženi u kući, žene nekako više nose emocionalnu težinu roditeljstva, više nose emocionalnu težinu svih porodičnih odnosa, češće nose emocionalnu težinu i odnosa sa svojom i njegovom porodicom. Znači, više je toga na njoj. Žene su opterećene, pritom danas prosečna žena radi isto kao muškarac, često zarađuje i više i njoj su se u stvari uloge samo usložnile. Prosečan muškarac u braku dobija više neke emocionalne podrške i pažnje, razumevanja od strane supruge nego obrnuto – istakla je Pavlovićeva.

Ona kaže da je nekima važnije da li će komšija da misli da su srećni, nego da li su stvarno srećni.

– Mislim da to sve dolazi iz neke vrste nesigurnosti i nekog unutrašnjeg straha koji govori da smo u stvari jako malo naučeni i učeni da budemo emocionalno pismeni. Šta podrazumeva ta emocionalna pismenost? To je kontakt sa svojim osećanjima. Mi imamo četiri bazična osećanja. To su sreća, tuga, ljutnja i strah. Drugi nivo je da li i kako ja ta osećanja ispoljavam ka drugome spolja. Ja mogu, recimo, da budem strašno ljuta na nekoga, ali da to uopšte ne pokažem… Veliki broj ljudi je potpuno nezreo i takođe ne razaznaje svoje potrebe. Čak i u bračnoj terapiji jedno od pitanja koje postavljam je kako njih dvoje provode partnersko vreme. Ljudi ne znaju koje partnerske potrebe imaju, šta bi voleli da rade kada su zajedno sa partnerom… Ne znaju ni šta bi voleli da rade za vikend. To su stvari koje su zanemarene u odrastanju dece. Poštovanje emocionalnih potreba, želja deteta i osećanja je vrlo diskutabilno u vaspitanju – navodi gošća našeg podkasta.

U podkastu je naglasila da depresivna osoba živi juče, srećna danas, a anksiozna sutra.

– Depresija je u stvari stalno vraćanje u robovanje nečega iz prošlosti. Tu ima jedna lepa rečenica koja kaže: razvedite se od nade u lepšu prošlost. Toga nema. Anksiozni imaju stalno neko strahovanje ili uopšte razmišljanje, dok je u stvari jedino što imam u životu nekada u sadašnjosti. To je ono što veliki broj nas propušta, a mislim da su to trenuci koji su važni. Opterećni prošlošću i budućnošću gubimo vredan trenutak u sadašnjosti – napominje Pavlovićeva.

Naglašava i da se mnogi razbole jer se trude da budu ono što nisu i da guše u sebi ono što jesu. Nažalost, nekada nas i porodice i društvo često „guraju” u to kakvi treba da budemo.

– Definitivno se mnoge stvari kod dece od malena ne prepoznaju, ne uvažavaju i veliki broj nas u stvari igra neke uloge, nosi neke maske, čak i za jako bitne odluke. Jedan profesor je na fakultetu govorio o tome da roditeljstvo ima dve dimenzije, jedna je ljubav, ona neograničena i bezuslovna, druga je kontrola, ali umerena kontrola. To znači da mi treba negde da vodimo decu kad ih vaspitavamo, ali ne treba sve da im ograničavamo. Ako ih vodimo na neki sport, oni treba da izaberu sport – rekla je Branislava Pavlović. ANTRFILE

Hodajuća psihoterapija

Naša gošća u radu praktikuje i hodajuću psihoterapiju u prirodi.

– Ta psihoterapija bi u nekim idealnim okolnostima trebalo da se odvija u nekoj pravoj prirodi, šumi, pored neke reke, gde u stvari klijent sa terapeutom šeta oko 50 minuta, to je lagani hod. U realnosti se to često odvija, na primer, u Beogradu na Tašmajdanu ili pored Ušća, a smisao toga je višesruk. Prvo, mi dok hodamo drugačije mislimo, razmišljamo, a drugačije u četiri zida. Hodanje, ta ritmična aktivnost celog tela ima jedan umirujući efekat, priroda dodatno i za razliku od klasične psihoterapije gde terapeut sedi naspram klijenta i imaju fiksiran pogled oči u oči, ovde je odsustvo toga. Omogućava nekim ljudima da na lakši način pričaju o nekim možda težim temama. Neki klijenti u stvari iskoriste taj razgovor i za neku mini rekreaciju, odnosno spoje i lepo i korisno – pojasnila je naša sagovornica.

Privremeni ljudi u našim životima uče nas trajnim lekcijama

Stav gošće našeg podkasta je da nas neki privremeni ljudi u našim životima uče nekim trajnim lekcijama.

– Iz nekih čak i loših odnosa ili interakcija s ljudima možemo naučiti dobre stvari. U dvadesetim i tridesetim godinama mi treba da iskusimo različite stvari i različite relacije i ljude da bismo mogli nekako da se snađemo u ovom svetu, a isto tako da shvatimo da nije svaki odnos, ne mora da bude nužno loš, došao da bi nam opstao ceo život. Na primer, možemo da imamo odličnu drugaricu iz osnovne škole, pa da se razdvojimo kasnije u životu. Jednostavno nas život odvede na drugu stranu. Ili, recimo, radimo na nekom mestu i imamo dobru koleginicu, pa posle pređemo u drugu firmu i nismo stalno u kontaktu – kaže naša sagovornica.

Ne postoji idealan svet

Branislava Pavlović ističe da joj je žao što ne postoji idealan svet, u kojem bi svako dete bilo i željeno i planirano, u kome bi mu roditelji pružili bezuslovnu ljubav i prihvatili ga takvog kakav je.

– U realnosti je to jako mali broj. Mislim da moja profesija najviše i postoji i da je sve traženija nažalost zbog toga. U realnosti veliki broj dece ne ponese unutrašnju emocionalnu sigurnost i neko bazično samopoštovanje prema sebi da ume da kaže za nešto: „Ovo nije dovoljno dobro za mene.” I veliki broj psihoterapijskog rada, bez obzira šta je neki okidač za dolazak klijenta, u stvari i radi na tome da osoba i stvara neke uslovne odnose prema sebi. Na primer, misli da mora da bude dobra da bi je voleli ili da mora da ćuti da bi bila u nekom odnosu, ili da mora da bude savršena jer jedino tako vredi. To su sve neke lošije poruke koje smo poneli iz detinjstva gde u stvari terapeut bude privremeno zamenski kao dobar topao roditelj, da osoba može na neki način da pounutri sopstvenu vrednost – smatra Pavlovićeva.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU