Džarmuš i Hanija osvojili srca publike i kritike

Venecija, Lido - Sve se već zna – „Zlatnog lava” za najbolji film 82. Venecije osvojio je Džim Džarmuš za „Otac, majka, sestra, brat”, dok je francusko-tuniskoj autorki Kauter ben Haniji za film „Glas Hind Ražab” pripala druga po važnosti nagrada – „Srebrni lav – Gran pri”.

Sasvim zasluženo. Mada, u ovogodišnjoj, filmski ujednačenoj glavnoj takmičarskoj selekciji nije bilo remek-dela (a to nisu ni Džarmuš ni Hanijin film), žiri predvođen američko-grčkim rediteljem Aleksandrom Pejnom pronašao je „izlaz” iz svojevrsne pat-pozicije. Svi nagrađeni filmovi spadaju u kategorije – od dobri do vrlo dobri, ali odlični, uz ocenu pet, realno nijedan nije zaslužio. Takva je bila produkcijska godina.

I o Džarmušovom i o Ben Hanijinom filmu već je naširoko pisano na stranicama „Politike”, ali u ovom završnom komentaru valja istaći da je reč o dva duboko humanistička i egzistencijalistička dela koja sa lakoćom, svaki na svoj način, osvajaju srca šire publike, ali i kritike. „Glas Hind Ražab” Kauter ben Hanije, jednostavno, ali moćno postavljen, sa sobom nosi i dodatnu težinu, jer je reč o vernoj rekonstrukciji nekoliko sati teških, a neuspešnih napora volontera Crvenog polumeseca da se spase šestogodišnja palestinska devojčica Hind zarobljena u granatiranom automobilu u Gazi. Samo na osnovu snimljenih telefonskih razgovora sa njom s jedne strane, i glumački rekonstruisanih aktivnosti spasilaca u skromnim prostorijama Crvenog polumeseca u Ramali, s druge strane, Ben Hanija je iznedrila film koji nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Ipak, „Glas Hind Ražab” izazvao je među kritičarima oprečne komentare, a najinteresantnije je to što su ga „palestinskom propagandom” (što uopšte nije tačno) u svojim napisima proglašavali najviše nemački kritičari. Neki od italijanskih kolega (veoma mali broj) izrazio je mišljenje da je veliki protestni marš od oko 5.000 Italijana koji su sa parolama „Dosta je bilo”, „Oslobodite Gazu”, „Spasite palestinsku decu” protestovali po Lidu i ispred festivalske palate tokom festivala, izvršio neku vrstu pritiska na sam žiri. Čisto sumnjam da je to bilo moguće. Kada budete videli film, znaćete tačno o čemu govorim.

Od silnih Amerikanaca (i Netfliksa) prisutnih na 82. Mostri u glavnom takmičenju sa svojim visoko produkcijskim delima, tokom prvih sedam kišnih dana festivala, najbolje je prošao Beni Safdi sa svojom „Mašinom za mlevenje”, pričom o legendarnom borcu mešovitih borilačkih veština Marku Keru, čiji lik tumači legendarni Dvejn Džonson. Osvojen je „Srebrni lav” za najbolju režiju. Baš kao i u slučaju Džarmuša, i ovde je reč zapravo o vanholivudskoj i nezavisnoj produkciji (Safdijeva brodvejska producentska kuća) i reč je o filmu koji se može smatrati egzistencijalističkim iako se čini da rvanje tome ne može pripadati.

Pehari „Volpi” za najboljeg glumca i glumicu zasluženo su pripali Toniju Servilu – za ulogu predsednika Italije u filmu „Gracija” Paola Sorentina, i kineskoj glumici Šin Džilej – za ulogu u filmu „Sunce izlazi nad svima nama” Haja Šangdžuna. Zanimljivo, ali čak dva od bukvalno poslednje prikazana filma su osvojili glumačke nagrade. Jedan je Šangdžunov, a drugi mađarske autorke Ildiko Enjedi „Tihi prijatelj” zbog kojeg je mlada glumica Luna Vedler osvojila Nagradu „Marčelo Mastrojani” za najboljeg mladog glumca.

Nagrada za najbolji scenario dodeljen je francuskoj glumici i rediteljki Valeri Donzeli i njenom koscenaristi Žilu Maršanu za malo, fino (takođe egzinstencijalističko) delo „Na poslu”.

Legendarni italijanski dokumentarista Frančesko Rozi ni ovog puta nije ostao bez nagrade. Uručena mu je Specijalna nagrada žirija za složeno istraživački i izvrsno snimljen dugometražni dokumentarni film o Vezuvu, koji je Rozi strpljivo stvarao tri godine između mora, neba i vulkana u pokušaju da otkrije novu arhivu istinitog i mogućeg. Pobednik paralelnog takmičarskog programa Horizonti je meksički film „Na putu” Davida Pablosa.

Kao zaključak može se reći: 82. Venecijanski festival bio je uspešan, prikazani filmovi ujednačenog kvaliteta i za poštovanje, i naravno – bilo je veoma naporno i iscrpljujuće. No, to se i očekuje kada se prati jedan od najznačajnijih svetskih filmskih festivala, na kojem je u obilju selekcija bilo prikazano oko 400 filmova.

„Lav budućnosti” zasluženo i srpskom koproducentu

Venecija, Lido - Nagrada „Lav budućnosti – Luiđi de Laurentis” za najbolji debitantski film 82. Mostre pripala je rediteljki ruskog porekla koja živi na relaciji Nemačka–Francuska, Nastji Korkiji, i njenim producentima za „Kratko leto”, u čijoj je koprodukciji uz Nemačku i Francusku snažno učestvovala i Srbija uz producentski angažman Miroslava Miše Mogorovića.

Priča o osmogodišnjoj Katji koja provodi leto sa bakom i dekom u ruskom selu, kada vreme staje, odrasli ćute, a rat u pozadini uništava živote, imala je svoju svetsku premijeru u Danima autora, nezavisnom paralelnom programu, ali se vinula daleko. Sve do „Lava budućnosti”.

Naš producent Miroslav Miša Mogorovića za „Politiku” kaže:

– Ovo je prvi put posle Emira Kusturice, mada je tada to još uvek bila Jugoslavija, da je srpski film dobio tako značajnu nagradu kao što je „Lav budućnosti”. Za nas je važno što je „Kratko leto” u potpunosti sniman u Srbiji i dokaz je da je moguće sredstva iz programa filmskih podsticaja Ministarstva kulture upotrebiti i na način da bolje predstavljamo srpsku kinematografiju. Producentska kuća „Art end Popcorn” je još jednom stala uz mladu, još neafirmisanu autorku sa željom da ispriča jednu antiratnu priču čiju univerzalnost i snagu dokazuje i ova nagrada i prijem filma kod publike i kritike. Ponosni smo na ovaj uspeh i sigurni da je ovo tek početak putovanja filma „Kratko leto” ka svetskoj publici...