Recepti samuraja

Najslavniji i najbolji, razume se, bili su i ostali kolači iz carskog grada Kjoto (odakle i naziv "Kyogashi"), gde su majstori-umetnici pravili kolače za dvor i otmenu vlastelu koja je imala manire i znala šta je lepo i dobro u svemu, a ne samo u kolačarstvu, u što se i danas svako može uveriti ako ga put nanese u ovaj stari carski grad, poznat po eleganciji stila, harmoniji i saglasju života sa svojim prirodnim okruženjem.

Veliki doprinos japanskom kolačarstvu i njegovoj slavi dao je negde na prelazu 15. u 16. vek jedan mali samuraj kome je dojadilo da nosi mačeve i služi se njima u slavu svog gospodara. Jednostavno dosadilo čoveku vojevanje, okačio mačeve o zid, odsekao perčin kao što ga seku i danas sumo-rvači kad se povlače iz borilišta i otišao u bonze-kaluđere da se posveti čitanju svetih budističkih spisa, meditaciji u noći punog meseca i pravljenju turšije od rotkvica, šargarepe, krastavaca, ljutih paprika i mirišljavih trava, tradicionalnom dodatku hrani svedenoj na svakodnevnu zdelu vrelog pirinča. Pošto je tako turširano povrće bilo jako slano i ljuto, a konzumacija praćena uobičajenim jutarnjim posledicama na organizam, dosetio se da jednoličnost ishrane i tegobe koje su s tim išle ublaži nečim slatkim. I počeo je od onoga što je imao pri ruci – od pirinča i slatkog sirupa od šećerne trske...

Što se tiče našeg samuraja-kaluđera-kolačara, pošto je sa odbacivanjem statusa samuraja i sečenjem perčina postao novi čovek – bio je red da uzme i novo ime, nestao je jedan čovek, javio se drugi, postao je Doki-san, gospodin Doki. Kao praktičan čovek gospodin Doki je brzo shvatio da mu je bolje i profitabilnije da pravi kolače od pirinča nego da recituje svete budističke spise – pa je izašao iz manastira, zamenio kimono šafranove boje narodnom odećom indigo boje, ustalio se u carskom gradu Kjoto, osnovao porodicu i posvetio se pravljenju ukusnih kolača "čimaki", koji su ga učinili poznatim i slavnim. Njegovi potomci, prema starom dobrom običaju, nastavili su sa pravljenjem kolača, iverje ne pada daleko od klade, u Japanu to važi i danas i eno ih, kažu u Kjotu, već dvadeset i neka generacija – prave odlične "čimaki" kolače i čuvaju porodično ime Doki.