Рецепти самураја

Најславнији и најбољи, разуме се, били су и остали колачи из царског града Кјото (одакле и назив "Kyogashi"), где су мајстори-уметници правили колаче за двор и отмену властелу која је имала манире и знала шта је лепо и добро у свему, а не само у колачарству, у што се и данас свако може уверити ако га пут нанесе у овај стари царски град, познат по елеганцији стила, хармонији и сагласју живота са својим природним окружењем.

Велики допринос јапанском колачарству и његовој слави дао је негде на прелазу 15. у 16. век један мали самурај коме је дојадило да носи мачеве и служи се њима у славу свог господара. Једноставно досадило човеку војевање, окачио мачеве о зид, одсекао перчин као што га секу и данас сумо-рвачи кад се повлаче из борилишта и отишао у бонзе-калуђере да се посвети читању светих будистичких списа, медитацији у ноћи пуног месеца и прављењу туршије од ротквица, шаргарепе, краставаца, љутих паприка и миришљавих трава, традиционалном додатку храни сведеној на свакодневну зделу врелог пиринча. Пошто је тако турширано поврће било јако слано и љуто, а конзумација праћена уобичајеним јутарњим последицама на организам, досетио се да једноличност исхране и тегобе које су с тим ишле ублажи нечим слатким. И почео је од онога што је имао при руци – од пиринча и слатког сирупа од шећерне трске...

Што се тиче нашег самураја-калуђера-колачара, пошто је са одбацивањем статуса самураја и сечењем перчина постао нови човек – био је ред да узме и ново име, нестао је један човек, јавио се други, постао је Доки-сан, господин Доки. Као практичан човек господин Доки је брзо схватио да му је боље и профитабилније да прави колаче од пиринча него да рецитује свете будистичке списе – па је изашао из манастира, заменио кимоно шафранове боје народном одећом индиго боје, усталио се у царском граду Кјото, основао породицу и посветио се прављењу укусних колача "чимаки", који су га учинили познатим и славним. Његови потомци, према старом добром обичају, наставили су са прављењем колача, иверје не пада далеко од кладе, у Јапану то важи и данас и ено их, кажу у Кјоту, већ двадесет и нека генерација – праве одличне "чимаки" колаче и чувају породично име Доки.