Zemlja deficita

Trendovi i stanje u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom postaju krajnje zabrinjavajući. Deficit u razmeni robe sa inostranstvom u prvih devet meseci iznosio je 6,4 milijardi dolara i veći je za oko 35 odsto nego u istom periodu prošle godine; deficit tekućih transakcija sa inostranstvom u prvih osam meseci iznosio je 3,76 milijardi dolara i veći je čak za 83 procenta nego prošlogodišnji; pozitivan saldo neto tekućih transfera smanjen je za 17 odsto; iznos novih srednjoročnih i dugoročnih kredita uzetih u prvih osam meseci dostigao je 4,275 milijardi dolara i veći je za oko 23 procenta nego u istom periodu prošle godine; iako je krajem prošle i početkom ove godine Srbija prevremeno vratila više od milijardu dolara duga MMF i Svetskoj banci, iznos bruto spoljnog duga je znatno povećan, pa je krajem septembra premašio 23,1 milijarde dolara i bio je za šest milijardi ili za oko 35 odsto veći nego na kraju istog meseca prošle godine.

Ako u poslednja četiri meseca ne dođe do promene trendova, bili bi ostvareni sledeći rekordni iznosi: deficit u razmeni robe bi prešao devet milijardi dolara; deficit tekućih transakcija sa inostranstvom bi iznosio čak 6,69 milijardi dolara; spoljni dug bi na kraju tekuće godine dostigao čak 25,79 milijardi dolara. Ovi pokazatelji su u ogromnom neskladu sa planovima, projekcijama, normativnim veličinama i obećanjima međunarodnih finansijskih institucija, Narodne banke Srbije, ili, navodno, "najboljih srpskih ekonomista". Da se ne zadržavamo na sada prosto smešnim, ekstremno optimističkim projekcijama ovih institucija datim u periodu 2002-2004, a koje se odnose na 2006. i 2007. godinu. I projekcije novijeg datuma su tokom ove godine surovo demantovane.

Zapanjujuća je činjenica da u predizbornoj kampanji, a i posle nje, niko od lidera stranaka vladajuće koalicije nije spominjao teške probleme u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom. Za njih je verovatno bio šok kada su prošlog aprila predstavnici MMF-a istakli da su tri najveća problema privrede Srbije: ogroman deficit tekućih transakcija sa inostranstvom i njegov odnos prema bruto domaćem proizvodu; zatim, velika, neefikasna i nekonkurentna državna preduzeća; i, najzad, visok spoljni dug i visok stepen spoljne zaduženosti. I ti nalazi su ignorisani. Tek je krajem septembra novi ministar za finansije izjavio "da na dugi rok visok spoljnotrgovinski deficit preti da izazove neravnotežu i destabilizaciju privrede". S druge strane, na opšte iznenađenje, on je izjavio da "spoljni dug stagnira, da je javni dug relativno mali, da je Srbija srednje zadužena zemlja i da ima prostora za novo zaduživanje u inostranstvu". On, kao i njegov prethodnik, pri izračunavanju stepena spoljne zaduženosti, stručno nedopustivo, koristi samo kvantitativni odnos javnog spoljnog duga i ekstremno precenjenog BDP izraženog u dolarima. Zanemaruje se činjenica da je po metodologiji Svetske banke, tj. po kvantitativnom odnosu spoljnog duga i vrednosti izvoza robe i usluga, i pored visokog otpisa duga prema Pariskom i Londonskom klubu i prevremenog vraćanja od oko milijardu dolara duga MMF i Svetskoj banci, Srbija još uvek u grupi visoko zaduženih zemalja.

Za mnoge zvaničnike bili su neprijatni nalazi glavnog ekonomiste Evropske banke za obnovu i razvoj Erika Berglofa, saopšteni krajem septembra, da je Srbija, zbog ogromnog deficita tekućih transakcija sa inostranstvom, u grupi pet zemalja u tranziciji koje će najviše pogoditi kriza na svetskom finansijskom tržištu.

I kada se sve ovo ima u vidu, prosto je neverovatno da samo neke od navedenih međunarodnih finansijskih institucija i neki pojedinci daju uglavnom pogrešne odgovore, a većina uopšte i ne postavlja pitanja i, naravno, i ne objašnjava zašto je došlo do enormnog rasta ovih deficita i spoljnog duga.

Kada su na savetovanju koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista krajem 2001. godine, ovi "vizionari" izneli koncept ekonomskih reformi i dugoročnih mera ekonomske politike, pisac ovog teksta je mnoštvom argumenata dokazivao da će dosledna primena tog koncepta neminovno dovesti do pada cenovne konkurentnosti proizvoda i usluga, a zbog toga enormnog rasta uvoza, spoljnotrgovinskog deficita i deficita tekućih transakcija sa inostranstvom. Ovi argumenti su od pojedinih zvaničnika tada nipodaštavani. Od tog momenta dokazujem da koncept ekonomskih reformi ima ozbiljnu "konstrukcionu grešku" koja se ispoljava, pre svega, u ekstremno precenjenoj vrednosti dinara i nagloj i preteranoj liberalizaciji uvoza (ostvarenoj u periodu 2000-2004). Ova upozorenja su ignorisana i pripisivana su, navodno, mojoj prirodi "defetiste". Na iznenađenje samozvanih "vizionara" od kraja 2005. godine, a naročito u tekućoj godini MMF, Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska komisija upozoravaju na vrlo nepovoljne trendove i krajnje alarmantno stanje u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom. Na žalost, ministri i drugi zvaničnici, koji su se u periodu 2001-2006, pa i sada se nalaze na mestima sa kojih se u osnovi kreiraju ekonomske reforme, ponašaju se kao nojevi za koje se tvrdi da, u za njih opasnim situacijama, zabadaju glavu u pesak. Zvaničnicima izgleda još uvek nije jasno ili se prave da ne vide da je realizacija prihvaćenog, bolje reći nametnutog koncepta ekonomskih reformi već proizvela ogromne štete i da će njegova dalja primena imati katastrofalne ekonomske i socijalne posledice.