Земља дефицита

Трендови и стање у сфери економско-финансијских односа Србије са иностранством постају крајње забрињавајући. Дефицит у размени робе са иностранством у првих девет месеци износио је 6,4 милијарди долара и већи је за око 35 одсто него у истом периоду прошле године; дефицит текућих трансакција са иностранством у првих осам месеци износио је 3,76 милијарди долара и већи је чак за 83 процента него прошлогодишњи; позитиван салдо нето текућих трансфера смањен је за 17 одсто; износ нових средњорочних и дугорочних кредита узетих у првих осам месеци достигао је 4,275 милијарди долара и већи је за око 23 процента него у истом периоду прошле године; иако је крајем прошле и почетком ове године Србија превремено вратила више од милијарду долара дуга ММФ и Светској банци, износ бруто спољног дуга је знатно повећан, па је крајем септембра премашио 23,1 милијарде долара и био је за шест милијарди или за око 35 одсто већи него на крају истог месеца прошле године.

Ако у последња четири месеца не дође до промене трендова, били би остварени следећи рекордни износи: дефицит у размени робе би прешао девет милијарди долара; дефицит текућих трансакција са инострaнством би износио чак 6,69 милијарди долара; спољни дуг би на крају текуће године достигао чак 25,79 милијарди долара. Ови показатељи су у огромном нескладу са плановима, пројекцијама, нормативним величинама и обећањима међународних финансијских институција, Народне банке Србије, или, наводно, "најбољих српских економиста". Да се не задржавамо на сада просто смешним, екстремно оптимистичким пројекцијама ових институција датим у периоду 2002-2004, а које се односе на 2006. и 2007. годину. И пројекције новијег датума су током ове године сурово демантоване.

Запањујућа је чињеница да у предизборној кампањи, а и после ње, нико од лидера странака владајуће коалиције није спомињао тешке проблеме у сфери економско-финансијских односа Србије са иностранством. За њих је вероватно био шок када су прошлог априла представници ММФ-а истакли да су три највећа проблема привреде Србије: огроман дефицит текућих трансакција са иностранством и његов однос према бруто домаћем производу; затим, велика, неефикасна и неконкурентна државна предузећа; и, најзад, висок спољни дуг и висок степен спољне задужености. И ти налази су игнорисани. Тек је крајем септембра нови министар за финансије изјавио "да на дуги рок висок спољнотрговински дефицит прети да изазове неравнотежу и дестабилизацију привреде". С друге стране, на опште изненађење, он је изјавио да "спољни дуг стагнира, да је јавни дуг релативно мали, да је Србија средње задужена земља и да има простора за ново задуживање у иностранству". Он, као и његов претходник, при израчунавању степена спољне задужености, стручно недопустиво, користи само квантитативни однос јавног спољног дуга и екстремно прецењеног БДП израженог у доларима. Занемарује се чињеница да је по методологији Светске банке, тј. по квантитативном односу спољног дуга и вредности извоза робе и услуга, и поред високог отписа дуга према Париском и Лондонском клубу и превременог враћања од око милијарду долара дуга ММФ и Светској банци, Србија још увек у групи високо задужених земаља.

За многе званичнике били су непријатни налази главног економисте Европске банке за обнову и развој Ерика Берглофа, саопштени крајем септембра, да је Србија, због огромног дефицита текућих трансакција са иностранством, у групи пет земаља у транзицији које ће највише погодити криза на светском финансијском тржишту.

И када се све ово има у виду, просто је невероватно да само неке од наведених међународних финансијских институција и неки појединци дају углавном погрешне одговоре, а већина уопште и не поставља питања и, наравно, и не објашњава зашто је дошло до енормног раста ових дефицита и спољног дуга.

Када су на саветовању које је организовало Научно друштво економиста крајем 2001. године, ови "визионари" изнели концепт економских реформи и дугорочних мера економске политике, писац овог текста је мноштвом аргумената доказивао да ће доследна примена тог концепта неминовно довести до пада ценовне конкурентности производа и услуга, а због тога енормног раста увоза, спољнотрговинског дефицита и дефицита текућих трансакција са иностранством. Ови аргументи су од појединих званичника тада ниподаштавани. Од тог момента доказујем да концепт економских реформи има озбиљну "конструкциону грешку" која се испољава, пре свега, у екстремно прецењеној вредности динара и наглој и претераној либерализацији увоза (оствареној у периоду 2000-2004). Ова упозорења су игнорисана и приписивана су, наводно, мојој природи "дефетисте". На изненађење самозваних "визионара" од краја 2005. године, а нарочито у текућој години ММФ, Светска банка, Европска банка за обнову и развој и Европска комисија упозоравају на врло неповољне трендове и крајње алармантно стање у сфери економско-финансијских односа Србије са иностранством. На жалост, министри и други званичници, који су се у периоду 2001-2006, па и сада се налазе на местима са којих се у основи креирају економске реформе, понашају се као нојеви за које се тврди да, у за њих опасним ситуацијама, забадају главу у песак. Званичницима изгледа још увек није јасно или се праве да не виде да је реализација прихваћеног, боље рећи наметнутог концепта економских реформи већ произвела огромне штете и да ће његова даља примена имати катастрофалне економске и социјалне последице.