Etnolozi koji su ostavili trajno nasleđe

Tršić – „Kultura jeste kolektivna vrednost, ali uvek su pojedinci ti koji svojim radom postaju primer mlađima”, rekla je u Tršiću prof. dr Vesna Marjanović, etnolog. Upravo o tome svedočio je skup u Naučno-obrazovnom kulturnom centru „Vuk Karadžić”, gde su se proteklog vikenda slavisti i gosti podsetili dvoje ljudi čija imena ostaju kao putokaz, profesorke Olivere Vasić i akademika Petra Vlahovića.

Olivera Vasić, prvi etnokoreolog u Srbiji, unela je narodnu igru u akademske okvire i time trajno promenila način na koji gledamo na folklor. Kao profesor na Fakultetu muzičke umetnosti, u nastavu je uvela etnokoreologiju kao predmet i obrazovala generacije studenata, spajajući naučnu metodologiju i živo iskustvo terena.

„Ona je decenijama bila zaslužna za organizaciju igračkog dela Vukovog sabora i tome je prilazila dušom i srcem”, podsetila je Marjanovićeva. Rođena u Gornjoj Badanji, Vasićeva je duboko poznavala lokalne igre i obrasce kretanja. To znanje pretočila je u pedagoški rad, ali i u širenje svesti da igra nije samo zabava već i kulturno pamćenje naroda.

Zahvaljujući njenom zalaganju, u Kikindi je 2006. godine otvoren smer za tradicionalnu igru na strukovnoj školi, koji i danas postoji. Njeni studenti i saradnici nastavljaju da oživljavaju tradiciju, spajajući je sa savremenim pedagoškim pristupima.

Sećanje je istovremeno bilo posvećeno i Petru Vlahoviću, akademiku koji je celokupan svoj rad usmerio ka etnologiji i antropologiji, istražujući etničke procese, demografiju, materijalnu i duhovnu kulturu. Njegov rad nije bio neposredno vezan za Vukov sabor, ali je uticao na svest o značaju kulturnog nasleđa koji taj sabor oličava.

Kao urednik brojnih publikacija i dugogodišnji saradnik Etnografskog muzeja, Vlahović je ostavio značajno naučno nasleđe. Deo predmeta iz muzeja, njegovim posredovanjem, danas se nalazi u Vukovoj kući u Tršiću, u službi rekonstrukcije života Vuka Karadžića. „On je pisao i o saborima kao obliku okupljanja, naglašavajući koliko je važno da narod ima mesto na kome prepoznaje svoj identitet”, kazala je Marjanovićeva.

Sama činjenica da je ovaj skup održan u okviru Vukovog sabora, podseća na njegovu trajnu funkciju da bude više od kulturne manifestacije. Rečima profesorke, sabor je nalik „široj slavi zajednice”, prilika kada se okupljaju rođaci i prijatelji, kada se ujedno spaja privatno i javno, porodično i nacionalno. U tom sabiranju ogleda se njegov istinski značaj, on nije praznik prošlosti, već živi oblik sabornosti, mesto gde tradicija nastavlja da diše i da se prilagođava vremenu.

Time je ovaj skup pokazao da kultura nije niz nasleđenih oblika koji se čuvaju u muzejima, već živa praksa koja se neprestano prilagođava. „Ni običaj ni tradicija nisu okamenjeni, oni se usaglašavaju sa vremenom u kojem se živi, ali u osnovnoj strukturi uvek prepoznajemo ono što nas povezuje”, naglasila je Marjanovićeva.

I u liku Olivere Vasić, koja je igru pretvorila u nauku, i u delu Petra Vlahovića, koji je kulturu posmatrao kao identitet, prepoznaje se upravo taj put od terena do univerziteta, od porodične svečanosti do naučne monografije. U tom smislu, „podsećanje” nije bilo samo odavanje pošte, već i poziv da se njihov rad nastavi kao živo nasleđe.