Intuitivno traganje bez namere

Miško Pavlović predstavio se najnovijom izložbom slika u Salonu Muzeja grada Beograda, na kojoj je predstavljeno više od stotinu radova nastajalih u proteklih deset godina. Izložba nosi naziv „Bekstvo iz raja koji to više nije” i uključuje nekoliko tematskih celina kojima je autor bio zaokupljen poslednjih godina: „Gates” (Kapije), „Grayscapes” (Sivi predeli) i „Dry Giverny” (Suvi Živerni). Sva tri opusa se nadovezuju na jednu ideju vodilju: kakvo mesto (zemlju ili planetu) ostavljamo iza sebe za sledeće generacije. Po motivu ili žanru ovi opusi se mogu svrstati u pejzažno slikarstvo u najširem smislu reči, ističe istoričarka umetnosti Marija S. Đorđević. Ova izložba traje do 3. oktobra, a Miško Pavlović uskoro će nas pozvati na još jedno viđenje, u Prodajnu galeriju Beograd.

Izložba u Salonu Muzeja grada grada Beograda nazvana je po jednoj slici „Bekstvo iz raja koji to više nije”. Da li se raj u ovom slučaju odnosi samo na prirodu ili i na stanje uma?

Istina, priroda jeste ovde u fokusu, pojavljuje se kao motiv na platnima više ili manje artikulisan, ali raj ne podleže samo prostorno-vremenskoj odrednici. Više ga doživljavam kao jednu neodvojivost duha i tela ili čoveka i prirode (ili kulture i nature). Ovi binomi, svojevrsne paradigme dualizma su do današnjeg dana ostali na suprotstavljenim stranama. Moje poimanje raja jeste njihovo pomirenje, odnosno jedna ravnoteža. Kako god bilo, naši privatni mali rajevi, pa i planeta kao globalni raj jesu ugroženi raznim pogrešnim odlukama pogrešnih ljudi: i onih na vlasti i onih iz senke. Devastacija je ubrzano podjednako zahvatila društvo (najčešće srednju klasu u zemljama zapadne hemisfere ona trpi velike pritiske i polako se smanjuje), ali i prirodne sredine. U ovom slučaju konkretno u vezi sa izložbom, pre svega sam imao na umu našu zemlju u kojoj su ti ekstremi jasno prepoznatljivi.

Na vašim platnima predstavljena je distopijska slika prirode, a kolege koje su prvi put videle ove slike, prizori na tim platnima su ih podsetili na čuveni film „Stalker” Andreja Tarkovskog.

Isprva to nije bila svesna namera da se napravi aluzija na ovaj film. Neka vrlo daleka i potisnuta asocijacija, vremenom je „isplivala” i osvestila se kroz rad. U stvari slično muzičaru koji od par akorda pravi pesmu, potom i album, tako i slikar: intuitivno traga bez namere da napravi seriju – malo kolaž, malo boja, tekstura, dodaj svetlo-tamno i eto prvog rada... tek naknadno nekoliko očevidaca mi je ukazalo na neverovatnu sličnost sa Tarkovskim. Odgledana, zaboravljena ili potisnuta, ideja o ZONI (mestu gde se ispunjavaju sve želje iz Stalkera) zapravo je početak serijala. Istovremeno to se prilično podudara sa mojim stavovima prema odnosu umetnosti i prirode, koji su sprovođeni na bioskulpturama grupe TAT, implementiranim u gradsko jezgro (kao na primer Žirafe na Topčiderskoj zvezdi), pa i generalno životni stav orijentisan na „zelene ideje”.

Jedan od motiva i jedna od celina na ovoj izložbi nazvana je po mestu Živerni gde je živeo i stvarao čuveni Klod Mone. Kako izgleda Živerni u vašem predviđanju?

U svetlu klimatskih promena i lošeg upravljanja teritorijom, Živerni kao „rajski vrt” je doživeo sudbinu koju može da zadesi i Srbiju: usahle vegetacije zbog nebrige, polucije i suše i kaktuse zla (metafora za maligni deo populacije), on je postao nepristupačno mesto. 

Ipak, na toj slici je crveni balon kao detalj nade ili iščeznuća?

Da, kao neki Bartovski „punktum”, kako opisuje istoričarka umetnosti Marija S. Đorđević (vaša imenjakinja), čiji je tekst za katalog ove izložbe izvanredan, on predstavlja citat preuzet ne od Banksija, kako svi misle, već od Lamorisa i filma „Crveni balon”. Crveni balon je simbol prijateljstva i empatije i time neprilagođenosti u neprijateljskom okruženju. Na kraju tog dirljivog filma, kada mangupčići buše dečakov crveni balon iz čiste pakosti, svi baloni u Parizu beže od svojih vlasnika i dolaze da ga uteše i ponesu u nebo. Da li će svako normalno empatično i iskreno, a neiskvareno biće imati sudbinu crvenog balona? Naslikan je kao da izbegava sve prepreke zlih kaktusa i odlazi van domašaja...

Zanimljiv je koncept dekonstrukcije pojedinih slika, zapravo ste dali mogućnost publici da ređa delove jedne celine po svom nahođenju. Šta je motivisalo tu dekonstrukciju i fragmentaciju?

Mi zapravo celokupnu stvarnost doživljavamo fragmentarno, teško je napraviti konačnu sliku o bilo čemu, a posebno ako je priroda u pitanju. Tako da je ta dekonstrukcija pokušaj da se uključe i posetioci izložbe u „obnavljanje” slike o prirodi, razmeštajući delove poliptiha i tražeći pravu vizuru, ali i da se osvesti do koje je mere zahtevno naći „ključ” za čitanje distopijskog pejzaža. Drugo, jako me iritira običaj u muzejima gde posetilac bukvalno ne sme da priđe blizu, a kamoli da pipne umetnički rad, a neki put mi mnogo možemo da otkrijemo taktilnim putem. Mnoge izložbe slika uključuju dokumentarni video u postavku. Onda publika sedne i ne gleda izložene radove, nego gleda pokretne slike koje ne zahtevaju neki napor i zanimljivije su. Želeo sam to da izbegnem. To je razlog što sam insistirao na interaktivnosti publike sa eksponatima na izložbi. Deca su naročito uživala u sklapanju dve „slagalice” poliptiha na otvaranju.

Šta je vaš privatni raj?

Kao prvi krug privatnog raja je moja neposredna okolina, dom, porodica, stvaralaštvo. Kao drugi su bliski prijatelji, rad na fakultetu i Beograd kao mesto gde živim. U treći nivo ekvilibrijuma bih ubrojio čitavu zemlju i njeno stanovništvo. Poljuljan odnos osećam u ovom trećem krugu gde zemlja tone u ozakonjeno bezakonje i entropiju, dok se šira zajednica pravi nevešta i gluva na signale opasnosti zbog ugrožavanja životne sredine od strane moćnika bliskih vlasti. Zapravo, mi možemo posmatrati ovo kao jednu vrstu zaraze – ako se životna okolina dovede u opasnost (a već jeste sečom i prodajom šuma, otvaranjem rudnika bez nadzora, ubacivanjem reka u cevi zbog nekoliko vati struje, zagađenjem vazduha, itd), onda zdravlje čitave nacije je ugroženo, a time i individualno možemo očekivati pakao u svakodnevici. Da li je bilo kakav novac vredan prodaje prirodnih resursa na kojima treba da stasaju sledeće generacije? Mislim da nije i da su svi naši „privatni rajevi” ugroženi, samo što su neki svesni toga i ne pristaju, a drugi, omamljeni šumom perfidnih gluposti ne vide suštinu.

Uskoro ćete otvoriti i izložbu u Prodajnoj galeriji Beograd. Šta ćemo tamo videti?

Na redu je opus koji je nastajao u pauzi između većih, stilski monolitnijih ciklusa. Tu je tema grad kao poligon za sprovođenje destruktivnih ideja. Grad se može „ubiti” na više načina: bombama kada je u pitanju Alep (sravnjen sa zemljom iako je deo svetskog kulturnog nasleđa), građenjem Lego-naselja bez identiteta, nesvesnom i agresivnom urbanizacijom, prisilnim raseljavanjem, džentrifikacijom, koje zatire duh i šarm starih gradskih centara gotovo svuda u svetu.