Интуитивно трагање без намере

Мишко Павловић представио се најновијом изложбом слика у Салону Музеја града Београда, на којој је представљено више од стотину радова настајалих у протеклих десет година. Изложба носи назив „Бекство из раја који то више није” и укључује неколико тематских целина којима је аутор био заокупљен последњих година: „Gates” (Kапије), „Grayscapes” (Сиви предели) и „Dry Giverny” (Суви Живерни). Сва три опуса се надовезују на једну идеју водиљу: какво место (земљу или планету) остављамо иза себе за следеће генерације. По мотиву или жанру ови опуси се могу сврстати у пејзажно сликарство у најширем смислу речи, истиче историчарка уметности Марија С. Ђорђевић. Ова изложба траје до 3. октобра, а Мишко Павловић ускоро ће нас позвати на још једно виђење, у Продајну галерију Београд.

Изложба у Салону Музеја града града Београда названа је по једној слици „Бекство из раја који то више није”. Да ли се рај у овом случају односи сaмо на природу или и на стање ума?

Истина, природа јесте овде у фокусу, појављује се као мотив на платнима више или мање артикулисан, али рај не подлеже само просторно-временској одредници. Више га доживљавам као једну неодвојивост духа и тела или човека и природе (или културе и натуре). Ови биноми, својеврсне парадигме дуализма су до данашњег дана остали на супротстaвљеним странама. Моје поимање раја јесте њихово помирење, односно једна равнотежа. Како год било, наши приватни мали рајеви, па и планета као глобални рај јесу угрожени разним погрешним одлукама погрешних људи: и оних на власти и оних из сенке. Девастација је убрзанo подједнако захватила друштво (најчешће средњу класу у земљама западне хемисфере она трпи велике притиске и полако се смањује), али и природне средине. У овом случају конкретно у вези са изложбом, пре свега сам имао на уму нашу земљу у којој су ти екстреми јасно препознатљиви.

На вашим платнима представљена је дистопијска слика природе, а колеге које су први пут виделе ове слике, призори на тим платнима су их подсетили на чувени филм „Сталкер” Андреја Тарковског.

Испрва то није била свесна намера да се направи алузија на овај филм. Нека врло далека и потиснута асоцијација, временом је „испливала” и освестила се кроз рад. У ствари слично музичару који од пар акорда прави песму, потом и албум, тако и сликар: интуитивно трага без намере да направи серију – мало колаж, мало боја, текстура, додај светло-тамно и ето првог рада... тек накнадно неколико очевидаца ми је указало на невероватну сличност са Тарковским. Одгледана, заборављена или потиснута, идеја о ЗОНИ (месту где се испуњавају све жеље из Сталкера) заправо је почетак серијала. Истовремено то се прилично подудара са мојим ставовима према односу уметности и природе, који су спровођени на биоскулптурама групе ТАТ, имплементираним у градско језгро (као на пример Жирафе на Топчидерској звезди), па и генерално животни став оријентисан на „зелене идеје”.

Један од мотива и једна од целина на овој изложби названа је по месту Живерни где је живео и стварао чувени Клод Моне. Како изгледа Живерни у вашем предвиђању?

У светлу климатских промена и лошег управљања територијом, Живерни као „рајски врт” је доживео судбину коју може да задеси и Србију: усахле вегетације због небриге, полуције и суше и кактусе зла (метафора за малигни део популације), он је постао неприступачно место. 

Ипак, на тој слици је црвени балон као детаљ наде или ишчезнућа?

Да, као неки Бартовски „пунктум”, како описује историчарка уметности Марија С. Ђорђевић (ваша имењакиња), чији је текст за каталог ове изложбе изванредан, он представља цитат преузет не од Банксија, како сви мисле, већ од Ламориса и филма „Црвени балон”. Црвени балон је симбол пријатељства и емпатије и тиме неприлагођености у непријатељском окружењу. На крају тог дирљивог филма, када мангупчићи буше дечаков црвени балон из чисте пакости, сви балони у Паризу беже од својих власника и долазе да га утеше и понесу у небо. Да ли ће свако нормално емпатично и искрено, а неискварено биће имати судбину црвеног балона? Насликан је као да избегава све препреке злих кактуса и одлази ван домашаја...

Занимљив је концепт деконструкције појединих слика, заправо сте дали могућност публици да ређа делове једне целине по свом нахођењу. Шта је мотивисало ту деконструкцију и фрагментацију?

Ми заправо целокупну стварност доживљавамо фрагментарно, тешко је направити коначну слику о било чему, а посебно ако је природа у питању. Тако да је та деконструкција покушај да се укључе и посетиоци изложбе у „обнављање” слике о природи, размештајући делове полиптиха и тражећи праву визуру, али и да се освести до које је мере захтевно наћи „кључ” за читање дистопијског пејзажа. Друго, јако ме иритира обичај у музејима где посетилац буквално не сме да приђе близу, а камоли да пипне уметнички рад, а неки пут ми много можемо да откријемо тактилним путем. Многе изложбе слика укључују документарни видео у поставку. Онда публика седне и не гледа изложене радове, него гледа покретне слике које не захтевају неки напор и занимљивије су. Желео сам то да избегнем. То је разлог што сам инсистирао на интерактивности публике са експонатима на изложби. Деца су нарочито уживала у склапању две „слагалице” полиптиха на отварању.

Шта је ваш приватни рај?

Као први круг приватног раја је моја непосредна околина, дом, породица, стваралаштво. Као други су блиски пријатељи, рад на факултету и Београд као место где живим. У трећи ниво еквилибријума бих убројио читаву земљу и њено становништво. Пољуљан однос осећам у овом трећем кругу где земља тоне у озакоњено безакоње и ентропију, док се шира заједница прави невешта и глува на сигнале опасности због угрожавањa животне средине од стране моћника блиских власти. Заправо, ми можемо посматрати ово као једну врсту заразе – ако се животна околина доведе у опасност (а већ јесте сечом и продајом шума, отварањем рудника без надзора, убацивањем река у цеви због неколико вати струје, загађењем ваздуха, итд), онда здравље читаве нације је угрожено, а тиме и индивидуално можемо очекивати пакао у свакодневици. Да ли је било какав новац вредан продаје природних ресурса на којима треба да стасају следеће генерације? Мислим да није и да су сви наши „приватни рајеви” угрожени, само што су неки свесни тога и не пристају, а други, омамљени шумом перфидних глупости не виде суштину.

Ускоро ћете отворити и изложбу у Продајној галерији Београд. Шта ћемо тамо видети?

На реду је опус који је настајао у паузи између већих, стилски монолитнијих циклуса. Ту је тема град као полигон за спровођење деструктивних идеја. Град се може „убити” на више начина: бомбама када је у питању Алеп (сравњен са земљом иако је део светског културног наслеђа), грађењем Лего-насеља без идентитета, несвесном и агресивном урбанизацијом, присилним расељавањем, џентрификацијом, које затире дух и шарм старих градских центара готово свуда у свету.