Zlatne strune Halida Bešlića

Kada te pošalju da služiš vojsku sa osamnaest i po godina u najgadniju kasarnu bivše Juge, romantičnu varoš Pivka u Sloveniji, najmanje što poželiš je da slušaš narodnjačku baladu o tipu koji jauče uz „zlatne strune”. 
Nad bivšim austrougarskim kazamatom za mučenje pretvorenim u kasarnu JNA, gde se ukrštaju vetrovi sa planina i bura sa Jadrana, pa se stvara ledeni vrtlog nad pistom od kojeg mrznu kosti i zubi, ta pesma Halida Bešlića puštana je češće nego „Hej, Sloveni”, uz splet vojničkih šlagera. Kako je među ekipom u toj kaznenoj jedinici, da mi je samo znati kome sam se zamerio pa su me poslali tamo, bilo još nekoliko Beograđana, sve sama deca „novog talasa”, postajali smo poprilično očajni. Matori, šutnula te devojka, jaka stvar. Budi muško i ostavi se zlatnih struna, vikali smo, čekajući da vojnički di-džej konačno pređe na „Idole”, „Riblju čorbu”, „Bijelo dugme”, „Azru” i „EKV”. 
Uzaludna beše naša nada. Momak na razglasu doživeo je kletvu „zlatnih struna”. Verenica ga je ostavila i pošla za drugog iz sela, pa je ortak rešio da podeli svoj bedak sa čitavim bataljonom. Puštao je još jednu narodnjačku baladu „Mene je učilo vreme” drugog Halida. Preziva se Muslimović. 
Vezani često konopcima jedni za druge, da nas vetar ne bi poobarao kao čunjeve, proklinjali smo sudbu kletu, slušajući još jednog frajera koji se bavio ljubavnom teorijom relativiteta, uz harmoniku: imao je, pa izgubio, a onda se nadao da će mu se vratiti iako je nestala svetlosnu godinu dalje. Na kraju je osedeo, a ona ostala sama. Čudna mi čuda. 
Naša jedinica bila je zadužena da primi prvi udarac prilikom eventualnog napada NATO-a na SFRJ i kako smo to znali, mada nam je taj scenario bio beskrajno smešan, zar to iščekivanje nije moglo da ima sadržajniji umetnički program? Prolazile su nedelje, onda meseci i dogodilo se nešto čudno. Te dve pesme, ta dva refrena, počela su da nam se uvlače u kožu, sve do samih kostiju, kao morski vetrovi koji su plesali stiskavac u vojnoj bazi, kroz koju je prolazio brzi voz na liniji Beograd–Trst! Čim smo osetili prve simptome, da ih tiho pevušimo, počeli smo da to činimo krijući se jedni od drugih. Potom su i nama trojici nerazdvojnih, zadnja pošta Beograd, počela da stižu pisma, kao i većini ostalih klasića. Bile su to klinačke veze, napunili smo 19 godina i tada nije bilo mobilnih telefona da dobiješ šut-kartu SMS-om, već kičastim pismom, obično roze boje. Ali kada si u planini, okružen ortacima s kojima si se zbližio, pucao, bacao bombe i čekao komandose NATO-a, uz jutarnje trabunjanje komandira čete da stojimo na braniku otadžbine i slične gluposti, svako to pismo, obično s pravopisnim greškama klinki čija smo imena zaboravili, činilo se kao poglavlje „Orkanskih visova”. Naročito ako je u blizini bila gajba piva. 
Odjednom, dva Halida nam više nisu bila smešna. Ni oni, ni di-džej koji je odjednom postao jaran. Ako je Muslimović svojom baladom udarao kao krošeom, Bešlić je to činio udarajući u pleksus, tako da izgubiš dah. Tihe patnje su, naravno, brzo nestale, ali su refreni zauvek ostali. Vratili smo se kući, Beograd je pevao svoju labudovu pesmu uoči raspada Jugoslavije i građanskih ratova, rokenrol i andergraund scena je ključala od energije, kako obično biva pred kraj velike žurke koja se nikada neće ponoviti. Ali čik probaj, jarane moj, da izbaciš iz glave dva Halida. 
Zato je, kada sam čuo da je preminuo Halid Bešlić, pomislio i na Halida Muslimovića, jer su njihove karijere počele gotovo paralelno, sa velikim hitovima koje smo prezirali kao nezreli tinejdžeri. Obojica su bila iz Bosne i obojica su bila opake face. Bešlić me je uvek podsećao na Alena Delona, sa deset kilograma viška, dok je Muslimović hvatao fazon Sajmona le Bona iz Prijedora, sa šatiranim šiškama. Bešlić je rođen u zaseoku Vrapci u selu Knežina kod Sokoca 1953. godine, na Romaniji, koja će ga zauvek obeležiti. Ne samo po oblasti gde je rođen, već po pesmi koju je napisao Mirko Šenkovski, zvani Džeronimo. 
Kao da su se dvojica prijatelja, dva Halida, tokom osamdesetih godina trkala sa velikim pesmama, tiražima i koncertima, postajući megazvezde jugoslovenskog folka. 
U Jugoslaviji, onoj koja je mirisala na benzin i pljeskavicu, gde su se kafanske, šatorske i gastarbajterske emocije kupovale na kasetama „Jugotona” ili „Južnog vetra”, Bešlić je bio teška artiljerija tuge, a Muslimović kralj šljokica i kose natopljene briljantinom. 
Obojica su pevala o izgubljenim ljubavima. A o čemu bi drugom narodnjaci. Ali bilo je razlike. Muslimović je voleo brzo, kao što su se volele prodavačice u robnoj kući. Bešlić je voleo, kao da se sprema da sahrani tu ljubav zajedno s njim. Kad su ih prozvali „dva Halida”, to nije bila slučajnost, već dijagnoza epohe. Postali su dva pola narodne muzike: Muslimović, kao zvezda s osmehom u poluležećem položaju na omotu ploče, za žene koje su čitale herc romane i slale pisma crvenim karminom. I Bešlića, pomalo podgojenog Delona, s pesmama za momke koji su odlazili na rad u Štutgart, znajući da ih devojke neće sačekati. Kad to sazna, on će se vratiti majci u Bosnu. 
Nisam nikad upoznao Halida Bešlića, a imao sam osećaj da smo se videli sto puta. Bilo jednom u u Pivki, pa na pumpi u pola tri ujutru, u nekoj kafani, to je sasvim sigurno, na svadbama bez svake sumnje ili na zadnjem sedištu starog „mercedesa” koji je mirisao na duvan, benzin i melanholiju. 
Zato se, vremenom, Halid Bešlić izdvojio. Kako od Muslimovića, tako i od svih ostalih. Ne samo kao pevač, nego kao ambasador jugoslovenske tuge. To je bila njegova veličina. Kada je pevao „Miljacku”, to nije bila pesma, to je bio atlas emocionalne geografije. Svaka reka je postajala Miljacka, svaka žena je postajala fatalna i svaki muškarac, hteo ne hteo, stajao je ispred ogledala, sam sa sobom. U ogledalu nije video sebe, već Halida Bešlića, koji ga najpre ubedači, a onda zagrli. 
Vlada opšti konsenzus da je bio čovek koga niko nije mrzeo, a u svetu posvađanih naroda i mafijaške estrade, to je više od podviga. Ne zato što Bešlić nije bio nevin, već zato što je bio istinit. Preživeo je sve: rat, saobraćajku, tranziciju. Jer, na ovim prostorima, gde su svi nekad bili ponešto – disidenti, borci, izdajnici, patriote, vladari, klošari i bitange – Halid Bešlić je ostao samo pevač. Ne postoji čovek koji je izjavio da je isprljao obraz. 
U zemljama bivše Juge, gde su heroji papirnati i lako se pocepaju i bace, Halid je bio od krvi, mesa i rakije. Njegovi hitovi zapravo i nisu bili muzika. To je bila prva pomoć za one bez psihoterapeuta. 
To je to. U doba kad narod čita horoskop umesto istorije, Bešlić je ostao staromodan. Pevao je u odelu i kravati, kao da je činovnik sarajevskog komunalnog preduzeća koji kreće na svadbu ili pogreb, sasvim svejedno. Nije menjao žene. Čak i kada je izgubio oko u saobraćajki, čak i kada se ugojio kao medved, to mu je gotovo savršeno stajalo. Takva normalnost je, u ovom vremenu, gotovo subverzivna za života. Tek kad umreš, potapšu te po ramenu. Zar ne, Halide? 
Jednostavno je ostao isti. I zato je trajao. Bio je simbol čoveka koji je dvaput prešao planinu zbog žene, pa treći put zbog sebe. I nikad nije stigao do cilja. Eh, samo da mi je, da se kući vratim ranije. Ali, nisi, Halide Bešliću! 
Njegove pesme se puštaju i puštaće se kada se ne zna šta da se kaže. Kad muž pogreši, kad mu žena oprosti, kad kum popije više nego što može da podnese i kada država zaboravi da postojiš. 
U zemlji gde se sve promenilo – kako valute, zastave, pasoši i jezik, tako i istorija, saveznici i neprijatelji – Halid je ostao onaj iz mladih dana. To je bila njegova magična privlačnost. U njegovim stihovima niko nije na dobitku. Žena ode. Ljubav izgori. Pevač ostane sam. A publika ga ne napušta i traži bis, pa još jedan, jer odlaže ono što je neminovno. Znaju da i njih čeka isti scenario. 
To je ono što ga je uzdiglo iznad ostalih, posle rane faze, kada nije hteo dijamante, ni safire, ni rubine. Bili su to kasniji narodnjački klasici koji su jednako opčinili treću smenu, prvu ligu, političke establišmente, građansku elitu, Ivicu Dačića, sela koja ne mogu da se pronađu na gugl mapi. Pesme „Miljacka”, „Romanija” i „Ja bez tebe ne mogu da živim”, kao muzička podloga za seriju „Ubice mog oca”, pretvorile su se u autentične himne među klupskim jaukanjima ili turbo-pop instant hitovima koje izlaze iz kompjuterskih programa. 
Sada je sasvim jasno. Ono što sa svoja dva predratna prijatelja nosim u glavi kao sećanje na refren koji ne može da se izbriše posle skoro 40 godina, što će reći da su „Zlatne strune” večne, dogodiće se današnjim generacijama. Za pola veka, tražiće da popiju hladne vode sa Romanije. Pa makar bila flaširana! I svaka reka će ostati Miljacka, ma kakva čuda da se dese. 
Zato, brate Halide, ti nisi bio pevač narodne muzike. Ti si bio emocionalni javni servis!