Златне струне Халида Бешлића

Када те пошаљу да служиш војску са осамнаест и по година у најгаднију касарну бивше Југе, романтичну варош Пивка у Словенији, најмање што пожелиш је да слушаш народњачку баладу о типу који јауче уз „златне струне”. 
Над бившим аустроугарским казаматом за мучење претвореним у касарну ЈНА, где се укрштају ветрови са планина и бура са Јадрана, па се ствара ледени вртлог над пистом од којег мрзну кости и зуби, та песма Халида Бешлића пуштана је чешће него „Хеј, Словени”, уз сплет војничких шлагера. Како је међу екипом у тој казненој јединици, да ми је само знати коме сам се замерио па су ме послали тамо, било још неколико Београђана, све сама деца „новог таласа”, постајали смо поприлично очајни. Матори, шутнула те девојка, јака ствар. Буди мушко и остави се златних струна, викали смо, чекајући да војнички ди-џеј коначно пређе на „Идоле”, „Рибљу чорбу”, „Бијело дугме”, „Азру” и „ЕКВ”. 
Узалудна беше наша нада. Момак на разгласу доживео је клетву „златних струна”. Вереница га је оставила и пошла за другог из села, па је ортак решио да подели свој бедак са читавим батаљоном. Пуштао је још једну народњачку баладу „Мене је учило време” другог Халида. Презива се Муслимовић. 
Везани често конопцима једни за друге, да нас ветар не би пообарао као чуњеве, проклињали смо судбу клету, слушајући још једног фрајера који се бавио љубавном теоријом релативитета, уз хармонику: имао је, па изгубио, а онда се надао да ће му се вратити иако је нестала светлосну годину даље. На крају је оседео, а она остала сама. Чудна ми чуда. 
Наша јединица била је задужена да прими први ударац приликом евентуалног напада НАТО-а на СФРЈ и како смо то знали, мада нам је тај сценарио био бескрајно смешан, зар то ишчекивање није могло да има садржајнији уметнички програм? Пролазиле су недеље, онда месеци и догодило се нешто чудно. Те две песме, та два рефрена, почела су да нам се увлаче у кожу, све до самих костију, као морски ветрови који су плесали стискавац у војној бази, кроз коју је пролазио брзи воз на линији Београд–Трст! Чим смо осетили прве симптоме, да их тихо певушимо, почели смо да то чинимо кријући се једни од других. Потом су и нама тројици нераздвојних, задња пошта Београд, почела да стижу писма, као и већини осталих класића. Биле су то клиначке везе, напунили смо 19 година и тада није било мобилних телефона да добијеш шут-карту СМС-ом, већ кичастим писмом, обично розе боје. Али када си у планини, окружен ортацима с којима си се зближио, пуцао, бацао бомбе и чекао командосе НАТО-а, уз јутарње трабуњање командира чете да стојимо на бранику отаџбине и сличне глупости, свако то писмо, обично с правописним грешкама клинки чија смо имена заборавили, чинило се као поглавље „Орканских висова”. Нарочито ако је у близини била гајба пива. 
Одједном, два Халида нам више нису била смешна. Ни они, ни ди-џеј који је одједном постао јаран. Ако је Муслимовић својом баладом ударао као крошеом, Бешлић је то чинио ударајући у плексус, тако да изгубиш дах. Тихе патње су, наравно, брзо нестале, али су рефрени заувек остали. Вратили смо се кући, Београд је певао своју лабудову песму уочи распада Југославије и грађанских ратова, рокенрол и андерграунд сцена је кључала од енергије, како обично бива пред крај велике журке која се никада неће поновити. Али чик пробај, јаране мој, да избациш из главе два Халида. 
Зато је, када сам чуо да је преминуо Халид Бешлић, помислио и на Халида Муслимовића, јер су њихове каријере почеле готово паралелно, са великим хитовима које смо презирали као незрели тинејџери. Обојица су била из Босне и обојица су била опаке фаце. Бешлић ме је увек подсећао на Алена Делона, са десет килограма вишка, док је Муслимовић хватао фазон Сајмона ле Бона из Приједора, са шатираним шишкама. Бешлић је рођен у засеоку Врапци у селу Кнежина код Сокоца 1953. године, на Романији, која ће га заувек обележити. Не само по области где је рођен, већ по песми коју је написао Мирко Шенковски, звани Џеронимо. 
Као да су се двојица пријатеља, два Халида, током осамдесетих година тркала са великим песмама, тиражима и концертима, постајући мегазвезде југословенског фолка. 
У Југославији, оној која је мирисала на бензин и пљескавицу, где су се кафанске, шаторске и гастарбајтерске емоције куповале на касетама „Југотона” или „Јужног ветра”, Бешлић је био тешка артиљерија туге, а Муслимовић краљ шљокица и косе натопљене бриљантином. 
Обојица су певала о изгубљеним љубавима. А о чему би другом народњаци. Али било је разлике. Муслимовић је волео брзо, као што су се волеле продавачице у робној кући. Бешлић је волео, као да се спрема да сахрани ту љубав заједно с њим. Кад су их прозвали „два Халида”, то није била случајност, већ дијагноза епохе. Постали су два пола народне музике: Муслимовић, као звезда с осмехом у полулежећем положају на омоту плоче, за жене које су читале херц романе и слале писма црвеним кармином. И Бешлића, помало подгојеног Делона, с песмама за момке који су одлазили на рад у Штутгарт, знајући да их девојке неће сачекати. Кад то сазна, он ће се вратити мајци у Босну. 
Нисам никад упознао Халида Бешлића, а имао сам осећај да смо се видели сто пута. Било једном у у Пивки, па на пумпи у пола три ујутру, у некој кафани, то је сасвим сигурно, на свадбама без сваке сумње или на задњем седишту старог „мерцедеса” који је мирисао на дуван, бензин и меланхолију. 
Зато се, временом, Халид Бешлић издвојио. Како од Муслимовића, тако и од свих осталих. Не само као певач, него као амбасадор југословенске туге. То је била његова величина. Када је певао „Миљацку”, то није била песма, то је био атлас емоционалне географије. Свака река је постајала Миљацка, свака жена је постајала фатална и сваки мушкарац, хтео не хтео, стајао је испред огледала, сам са собом. У огледалу није видео себе, већ Халида Бешлића, који га најпре убедачи, а онда загрли. 
Влада општи консензус да је био човек кога нико није мрзео, а у свету посвађаних народа и мафијашке естраде, то је више од подвига. Не зато што Бешлић није био невин, већ зато што је био истинит. Преживео је све: рат, саобраћајку, транзицију. Јер, на овим просторима, где су сви некад били понешто – дисиденти, борци, издајници, патриоте, владари, клошари и битанге – Халид Бешлић је остао само певач. Не постоји човек који је изјавио да је испрљао образ. 
У земљама бивше Југе, где су хероји папирнати и лако се поцепају и баце, Халид је био од крви, меса и ракије. Његови хитови заправо и нису били музика. То је била прва помоћ за оне без психотерапеута. 
То је то. У доба кад народ чита хороскоп уместо историје, Бешлић је остао старомодан. Певао је у оделу и кравати, као да је чиновник сарајевског комуналног предузећа који креће на свадбу или погреб, сасвим свеједно. Није мењао жене. Чак и када је изгубио око у саобраћајки, чак и када се угојио као медвед, то му је готово савршено стајало. Таква нормалност је, у овом времену, готово субверзивна за живота. Тек кад умреш, потапшу те по рамену. Зар не, Халиде? 
Једноставно је остао исти. И зато је трајао. Био је симбол човека који је двапут прешао планину због жене, па трећи пут због себе. И никад није стигао до циља. Ех, само да ми је, да се кући вратим раније. Али, ниси, Халиде Бешлићу! 
Његове песме се пуштају и пуштаће се када се не зна шта да се каже. Кад муж погреши, кад му жена опрости, кад кум попије више него што може да поднесе и када држава заборави да постојиш. 
У земљи где се све променило – како валуте, заставе, пасоши и језик, тако и историја, савезници и непријатељи – Халид је остао онај из младих дана. То је била његова магична привлачност. У његовим стиховима нико није на добитку. Жена оде. Љубав изгори. Певач остане сам. А публика га не напушта и тражи бис, па још један, јер одлаже оно што је неминовно. Знају да и њих чека исти сценарио. 
То је оно што га је уздигло изнад осталих, после ране фазе, када није хтео дијаманте, ни сафире, ни рубине. Били су то каснији народњачки класици који су једнако опчинили трећу смену, прву лигу, политичке естаблишменте, грађанску елиту, Ивицу Дачића, села која не могу да се пронађу на гугл мапи. Песме „Миљацка”, „Романија” и „Ја без тебе не могу да живим”, као музичка подлога за серију „Убице мог оца”, претвориле су се у аутентичне химне међу клупским јаукањима или турбо-поп инстант хитовима које излазе из компјутерских програма. 
Сада је сасвим јасно. Оно што са своја два предратна пријатеља носим у глави као сећање на рефрен који не може да се избрише после скоро 40 година, што ће рећи да су „Златне струне” вечне, догодиће се данашњим генерацијама. За пола века, тражиће да попију хладне воде са Романије. Па макар била флаширана! И свака река ће остати Миљацка, ма каква чуда да се десе. 
Зато, брате Халиде, ти ниси био певач народне музике. Ти си био емоционални јавни сервис!