PRESTIŽ

Bašta restorana u nekom nemačkom gradiću, kako to opisuje Vladimir Nabokov u priči Bajka, pozornica je za mladića Ervina da merka lepotice kojima se, zbog svoje bolesne stidljivosti, ne usuđuje da priđe. Ovo je i mesto na kojem se priprema pojavljivanje nečastivog, izvesne frau Mond, koja Ervinu nudi pogodbu: omogućiće mu pravi harem, koji će njegovom fantazijom postati opipljiva stvarnost, pod uslovom da broj izabranica od podneva do ponoći bude neparan.

Nabokov je zamislio frau Mond, koja u šaci sa upadljivo dugim noktima neprestano premeće zemaljsku kuglu, ne baš kao obožavateljku „Pradinih” kolekcija, ali joj je, u duhu našeg vremena, namenio brzinsko zavođenje: šarmirati što pre da to niko ne opazi, naizgled ne posvećivati tome mnogo pažnje.

Važno za neobičnu đavolovu inkarnaciju jeste to da ova vremešna dama, slična službenici nekog prašnjavog zavoda za osiguranje, ima dugačke nokte poput onih kakvi su danas obavezni kod mnogih žena koje drže do sebe. Filmska estetika noir opet je na delu. Dok fatalna Rita Hejvort iz čuvenog filma Gilda u uskoj crnoj haljini svojim ulaskom osvetljava kadar, frau Mond, u strogoj poslovnoj odeći za prepodne navlači tamu jer deluje zastrašujuće. Dok Rita skida prvo jednu pa drugu dugu crnu rukavicu, gospođa Mond je šaku položila na naslon Ervinove stolice, doduše, još uvek u rukavici, ali će ih ubrzo skinuti pokazavši duge i kandžaste nokte nalakirane bojom ljubičastocrvenog plamena navarenskog ognja.

Ruka sa dugim noktima istovremeno obećava dodir i pretnju. Ona se pojavljuje ne samo u Nabokovljevoj priči već i na držaču u gradskom autobusu, u televizijskoj emisiji, kod instruktorke fitnesa ili kasirke u samoposluzi. Tome nisu uzmakle ni tinejdžerke pa je spoj još uvek detinje svežeg lica i fatalnog manikira na mladoj šaci uobičajena slika na koju su svi navikli.

S nestankom obaveznih damskih rukavica, nekadašnjeg statusnog simbola – pristojne ruke zaštićene od sunca i tuđih pogleda – ogoljena i ponovo vidljiva šaka zadobija pažnju noktima, njihovim dužinom, oblikom i upadljivim lakom, koji postaju razigrana ornamentika osvežena novim prerušavanjem. Nokti koji mogu da se nadograde u svakom salonu za manikir, kao mikroprojekcija celog tela, za mnoge žene su produžetak sopstvene važnosti, način da pokažu kako su negovane i posebne. Time se na jednostavan način postiže ono što se od žena i očekuje – utisak da su savršene.

Oblikovanje noktiju je lako i uz malo novca može da ukaže na kontrolu nad sopstvenim izgledom i nadu da svet bogatih nije baš toliko daleko. Dodir, hvatanje, gestikulacija dobijaju nova značenja. Mali a upečatljiv detalj sa porukom stalno je na sceni dok njegova vlasnica sebe naglašava kuckanjem o čašu, po stolu ili tastaturi.

Lažna mimikrija

Razlog velike želje za ukrašavanjem leži u tome što čovek na telu ima uglavnom jednu boju. Nema perje da bi ga širio niti kesu ispod kljuna da je u zavođenju naduva. Sve na njemu je izazovno područje kreacije, uključujući nokte, koje su vavilonski ratnici bojili u crno, Kleopatra umakala prste u kanu, Kinezi se bahato koristili zlatom i srebrom do današnje proizvodnje lakova, koja godišnje ostvaruje desetak milijardi dolara. Lakovi svih boja, sa maštovitim minijaturnim crtežima, približavaju manikirsku umetnost Faberžeovom oslikavanju jaja.

Zvuči čudno, ali sasvim razumljivo da je moderan lak za nokte, zasnovan na nitrocelulozi, bio inspirisan automobilskim lakovima. Uglačanu karoseriju automobila, lakirane nokte, kao i gladak papir časopisa povezuje estetika sjajne površine, posledice tehnologije glađenja i poliranja različitim hemijskim slojevima. Doba industrijskog glađenja stvara iluziju da je čovek maksimalno usavršio prirodu i time njome zagospodario. Papir više nije hrapav, metal dobija izgled ogledala, nokat je „upristojen i civilizovan” deo ljudskog tela.

Sjajna i savršena površina prekriva nesavršenu istinu skrivenu ispod. Gladak papir odražava svetlost čineći da naglašena slika izgleda uzbudljivo. Lakirani dugački nokti pozivaju pogled, ali i upozoravaju na opasnost, kao i bleštava karoserija, stvar prestiža, predmet želje, zavisti i moći, zavodljiv i privlačan luksuz. Sjaj papira podiže običan i često banalan sadržaj do glamura, ucakljeni automobil, bez obzira na tehničko stanje, deluje savršeno dok nadograđeni nokti, prirodno lomljivi i skloni krzanju, dobijaju nov izgled na ruci, koja posle salona za manikir postaje scenski rekvizit. Ukrašeni i negovani nokti poručuju da njihova vlasnica ne mora mnogo da radi pa ima dovoljno vremena i novca za ulepšavanje. Na delu je lažna mimikrija sa starinskom šifrom: ograničena upotreba ruke postaje stvar prestiža!

Opisujući sudbinu Vijetnamki u jednom američkom logoru 1974. godine, autorka Kim Tui u knjizi Em navodi kako je za njihovo buduće zanimanje bila presudna poseta Tipi Hedren, glumice iz Hičkokovog filma Ptice. Vijetnamke su se divile njenim besprekornim noktima pa je Hedrenova organizovala školu manikira, sa lekcijama kako treba isecati, turpijati nokte, lepiti lažne, oblikovati ih, lakirati… Za nekoliko godina, one su otvorile salone širom sveta, predlažući oblik badema umesto prirodnog četvrtastog nokta, lak sa šljokicama za očajnice koje žele da se izbave iz ljubavne patnje, zašiljene nokte za one izgrebane.

Povijene na niskim stoličicama, manikirke pažljivo slušaju dok udišu otrovna isparenja lakova u najnovijim bojama. Svaka objavljuje svoje jedinstveno svojstvo da pojača boju kod žene koja je bira: poljupci leptira za roze boju šećerne vune, okeansko plavu spremno za surfovanje, zabavna nedelja za čedno koralnu, lude žene za ton malinastog somota. Manikirke pažljivo prate potrebe svojih mušterija: ranojutarnja usluga za buduće neveste koje se tog dana udaju, kasnovečernja za ljubavne sastanke, između su one koje su došle da urede nokte po preporuci psihijatra ili terapeuta.

Načelo rojalističke filozofije

Postoji i drugi izbor onih koje veruju da je prava lepota nenametljiva. Uzdržanost kao oličenje dobrog ukusa i samokontrole nad svojim izgledom oličava se u izboru neutralnih mlečnih i rozikastih tonova, poručuje da status ne treba naglašavati niti dokazivati. Kao znak nenametljive lepote bez erotskih izazova koje ima, na primer, jarkocrveni lak, izgled ovakvih noktiju prenosi poruku „bezbedne ženstvenosti”: „Ne podležem hiru niti strasti! Baš me briga za nokte holivudskih diva ili crni pankerski lak. Moji nokti su vanvremenski, kao što sam, uostalom, i ja.”

Zato etikecija kraljevskih i aristokratskih porodica nalaže da je upadljiv lak vulgaran. Boja noktiju ne sme da skreće pažnju sa lica, izgleda ili garderobe, jer je čuvanje večitih zakona, onih što ne podležu novotarijama, načelo rojalističke filozofije, koja nastoji da ukloni svaku pomisao na zavodljivost. Poznato je da je engleska kraljica Elizabeta Druga, iako ljubitelj upadljivih boja odeće, koristila uvek istu nežnu, mlečnoružičastu nijansu laka „balet slipers” marke „esi”. Njena odluka je postala svojevrsno pravilo namenjeno ostalim članicama porodice.

Na kraju, nije lako odgovoriti na pitanje o prirodnoj i dizajniranoj ženi. Da li sam lažna kad nosim upadljive produžetke na svojim noktima, u kosi, grudima i zadnjici ili tek onda pokazujem ono što zaista jesam ili nameravam da budem?