Struja iz manastirske vodenice

Podno Ovčar planine, na Banjskom potoku, skoro pola veka radi mini-hidroelektrana Milivoja Milivojevića, koga smo zatekli u dvorištu kako majstoriše oko motora nekakve skalamerije.

– Našao sam ga pre osam godina u Gornjem Milanovcu, odbačenog u šipražju, doterao u radionicu, očistio, popravio i sada služi kao viljuškar – objašnjava naš domaćin.

Zagledamo s podozrenjem četvorotočkaša dok Milivoje seda za volan, pali traktor proizveden još 1953. godine, i spretno njim manevriše da bi nas uverio da je u voznom stanju.

– Da vam pričam šta sam sve radio, začudili biste se – odmahuje rukom krepki majstor. – Po završetku zanata za kovača napravio sam strugaru za obradu drvene građe. Motor „benzinac“ je mnogo trošio. Saznam da može da se prebaci na dizel, ali nema ko da mi pokaže. Uputstvo sam našao u knjizi iz mehanike, pa sam sa kolegom prionuo na posao. Gledali su nas s nevericom, ko vele, nisu to uspeli da urade ni mnogo iskusniji i stariji majstori od nas. Pala je i opklada: balon vina i pečena ćurka. Bilo je to prvo priznanje koje sam dobio za svoj rad – ističe Milivoje.

Zmaj, vetrenjača i vodenica

S ponosom kaže da je sa 17 godina postao otac i regrutovan u vojsku.

– Bio sam u specijalnoj jedinici, tako da sam jednom sedmično imao čas pešadijske obuke i političke nastave, a ostalo vreme sam provodio u školskoj klupi. Voleo sam da učim, bio sam srećan da ima ko da mi pokaže. Za šest meseci obuke savladao sam gradivo iz elektrotehnike.

U vojsci sam napravio i zmaja na nožni i ručni pogon – priseća se naš domaćin.

Moć vetra ga je inspirisala da po povratku iz vojske napravi vetrenjaču za dobijanje električne energije.

(/slika2)– Dobro je radila, ali samo kad je bilo vetra! Zbog toga sam odlučio da umesto vetra „upregnem” vodu. Dogovorim se s ocem, i od manastira Sretenje kupimo vodenicu. Prvo sam je koristio za strugaru, dok nisam naučio viklovanje. Hidroelektranu sam napravio 1965. godine i narednih sedam godina radio sa „svojom strujom“, kako mi to volimo da kažemo. Druge električne energije u selu i nije bilo.

Snaga joj je pet kilovata kad ima vode, a kad je sušan period ni deseti deo. Zato sam prepravio kolo na kojem je sada 25 pregrada, tako da svaka može da „popije” po 40 litara. Kada se to napuni nema zaustavljanja, tako da se točak okreće pod težinom vode u pregradama – objašnjava inovator.

Pod istim krovom sa mini-hidroelektranom je i vodenica, tako da se u Milivojevoj elektrani po potrebi melje i žito, dovoljno je samo da se kaiš s jednog pogona prebaci na drugi.

Posao ga ne umara

Brzo se pročulo da je Milivojević napravio mini-hidroelektranu, pa je od 1968. godine počeo da radi i za druge.

– Do 1972. godine sam ih napravio osamnaest. Tadašnjim vlastima to nije bilo po volji, pa su mi zabranile da radim, čak sam i globu platio. Naljutio sam se, i da sam tada znao nemački jezik, napustio bih zemlju. Ovako, umesto mene se na konkurs za Nemačku prijavi moja supruga, dobije posao u kuhinji i, evo, do danas je tamo ostala, ima još malo do penzije – priča ovaj neobični majstor koji je, uprkos zabrani, nastavio da pravi elektrane.

– Jednom prilikom vidim čoveka na Moravi kako se muči, pravio je neku turbinu, ali nije dobro ocenio odnos zupčanika. Predložio sam mu da napravi ploveću turbinu na čamcima vezanu sa dva kola, tako da se čamci mogu vezivati jedan za drugi i proizvoditi električnu energiju, a da jedan drugome ne smetaju – objašnjava Milivoje.

Danas se mnogo priča o obnovljivim izvorima energije, pa on navodi da su stručnjaci utvrdili da u Srbiji postoji oko 860 lokacija pogodnih za izgradnju malih hidroelektrana snage do 10 MW, a da „odavde do Kraljeva, na 80 kilometara, na Zapadnoj Moravi nema nijedne“.

Kad ne pravi elektrane, Milivoje se lati nekog drugog posla, priča nam da je svojevremeno pravio i automate za oštrenje noževa.

– Od 1949. godine radim svoj zanat bez rukavica. Dešavalo se da sam u poslu i više od deset sati, ali nikada nisam osećao umor, jer volim to što radim. Bilo je godina kada sam, uz sve to, držao i po 70 jarića, preko 50 koza, živinu... – veli Milivoje.

Pored njegove elektrane je ribnjak s pastrmkom, smuđem, šaranom. A oko ribnjaka čudna ograda – od limenih poklopaca za šporete.

Ograda od poklopaca

(/slika3)– Često sam obilazio otpade, posebno vojne, uvek se nađe nešto interesantno. Tako sam došao i do limenih poklopaca od šporeta, njima sam pokrio pomoćnu kuću, privremeno, umesto crepa. Dobro su se pokazali, njima grad ne može ništa, pa sam ih ostavio. A ribnjak sam morao da ogradim zbog ribokradica, takođe limovima – pokazuje Milivoje.

Očevim stopama su krenula i deca: najstariji sin je majstor za automate, mlađi, kada šta zatreba, „dođe da pripomogne“, aćerka je završila elektrotehničku školu, ali sad je u Londonu i ne radi u struci.

Iako je već uveliko u osmoj deceniji, Milivoje za godine ne mari, ima, kaže, preča posla.