Струја из манастирске воденице

Подно Овчар планине, на Бањском потоку, скоро пола века ради мини-хидроелектрана Миливоја Миливојевића, кога смо затекли у дворишту како мајсторише око мотора некакве скаламерије.

– Нашао сам га пре осам година у Горњем Милановцу, одбаченог у шипражју, дотерао у радионицу, очистио, поправио и сада служи као виљушкар – објашњава наш домаћин.

Загледамо с подозрењем четвороточкаша док Миливоје седа за волан, пали трактор произведен још 1953. године, и спретно њим маневрише да би нас уверио да је у возном стању.

– Да вам причам шта сам све радио, зачудили бисте се – одмахује руком крепки мајстор. – По завршетку заната за ковача направио сам стругару за обраду дрвене грађе. Мотор „бензинац“ је много трошио. Сазнам да може да се пребаци на дизел, али нема ко да ми покаже. Упутство сам нашао у књизи из механике, па сам са колегом прионуо на посао. Гледали су нас с неверицом, ко веле, нису то успели да ураде ни много искуснији и старији мајстори од нас. Пала је и опклада: балон вина и печена ћурка. Било је то прво признање које сам добио за свој рад – истиче Миливоје.

Змај, ветрењача и воденица

С поносом каже да је са 17 година постао отац и регрутован у војску.

– Био сам у специјалној јединици, тако да сам једном седмично имао час пешадијске обуке и политичке наставе, а остало време сам проводио у школској клупи. Волео сам да учим, био сам срећан да има ко да ми покаже. За шест месеци обуке савладао сам градиво из електротехнике.

У војсци сам направио и змаја на ножни и ручни погон – присећа се наш домаћин.

Моћ ветра га је инспирисала да по повратку из војске направи ветрењачу за добијање електричне енергије.

(/slika2)– Добро је радила, али само кад је било ветра! Због тога сам одлучио да уместо ветра „упрегнем” воду. Договорим се с оцем, и од манастира Сретење купимо воденицу. Прво сам је користио за стругару, док нисам научио викловање. Хидроелектрану сам направио 1965. године и наредних седам година радио са „својом струјом“, како ми то волимо да кажемо. Друге електричне енергије у селу и није било.

Снага јој је пет киловата кад има воде, а кад је сушан период ни десети део. Зато сам преправио коло на којем је сада 25 преграда, тако да свака може да „попије” по 40 литара. Када се то напуни нема заустављања, тако да се точак окреће под тежином воде у преградама – објашњава иноватор.

Под истим кровом са мини-хидроелектраном је и воденица, тако да се у Миливојевој електрани по потреби меље и жито, довољно је само да се каиш с једног погона пребаци на други.

Посао га не умара

Брзо се прочуло да је Миливојевић направио мини-хидроелектрану, па је од 1968. године почео да ради и за друге.

– До 1972. године сам их направио осамнаест. Тадашњим властима то није било по вољи, па су ми забраниле да радим, чак сам и глобу платио. Наљутио сам се, и да сам тада знао немачки језик, напустио бих земљу. Овако, уместо мене се на конкурс за Немачку пријави моја супруга, добије посао у кухињи и, ево, до данас је тамо остала, има још мало до пензије – прича овај необични мајстор који је, упркос забрани, наставио да прави електране.

– Једном приликом видим човека на Морави како се мучи, правио је неку турбину, али није добро оценио однос зупчаника. Предложио сам му да направи пловећу турбину на чамцима везану са два кола, тако да се чамци могу везивати један за други и производити електричну енергију, а да један другоме не сметају – објашњава Миливоје.

Данас се много прича о обновљивим изворима енергије, па он наводи да су стручњаци утврдили да у Србији постоји око 860 локација погодних за изградњу малих хидроелектрана снаге до 10 МW, а да „одавде до Краљева, на 80 километара, на Западној Морави нема ниједне“.

Кад не прави електране, Миливоје се лати неког другог посла, прича нам да је својевремено правио и аутомате за оштрење ножева.

– Од 1949. године радим свој занат без рукавица. Дешавало се да сам у послу и више од десет сати, али никада нисам осећао умор, јер волим то што радим. Било је година када сам, уз све то, држао и по 70 јарића, преко 50 коза, живину... – вели Миливоје.

Поред његове електране је рибњак с пастрмком, смуђем, шараном. А око рибњака чудна ограда – од лимених поклопаца за шпорете.

Ограда од поклопаца

(/slika3)– Често сам обилазио отпаде, посебно војне, увек се нађе нешто интересантно. Тако сам дошао и до лимених поклопаца од шпорета, њима сам покрио помоћну кућу, привремено, уместо црепа. Добро су се показали, њима град не може ништа, па сам их оставио. А рибњак сам морао да оградим због рибокрадица, такође лимовима – показује Миливоје.

Очевим стопама су кренула и деца: најстарији син је мајстор за аутомате, млађи, када шта затреба, „дође да припомогне“, аћерка је завршила електротехничку школу, али сад је у Лондону и не ради у струци.

Иако је већ увелико у осмој деценији, Миливоје за године не мари, има, каже, преча посла.