Lovci na „haške glave” nisu se još oparili

Posle „plakatiranja” Srbije, prethodnih dana građani su češće nego ranije, pozivali dežurni telefon Bezbednosno-informativne agencije (BIA) 9191, ali pouzdanih informacija o skrivanju haških optuženika Ratka Mladića i Gorana Hadžića još nema.

Jovan Stojić, šef kabineta direktora BIA koji je zadužen i za odnose sa medijima, rekao je juče za naš list da su pozivi ovoj agenciji povećani (ne drastično) posle oblepljivanja poternica Akcionog tima za saradnju sa Haškim tribunalom sa ponuđenom nagradom od milion evra za Mladića i 250.000 evra za Hadžića na policijskim stanicama širom Srbije.

– Svaka informacija dobijena od građana se proverava, ali dešava se i da dobijamo podatke za koje u startu znamo da su netačni, pa ih ni ne uzimamo u ozbiljno razmatranje – kaže Stojić.

Proverama je do sada, između ostalog, utvrđeno da jedan broj prijavljenih informacija predstavlja klasičnu podmetačinu. Obično, kaže Stojić, neko hoće da se osveti rodbini i komšijama, pa ih prijavljuje srpskoj obaveštajnoj službi. S druge strane, BIA dobija mnoštvo informacija o privrednom i organizovanom kriminalu u firmama i gradovima u unutrašnjosti Srbije.

– Interesantno je da građanima koji nam se javljaju  – novac nije primarni motiv. Mnogi od njih pozovu nas, predstave se punim imenom i prezimenom i kažu informaciju koju imaju, a da najčešće ni ne pitaju za novac – objašnjava Stojić.

„Vruću liniju” 9191 BIA je uvela u maju 2006. godine, kada su suspendovani pregovori o stabilizaciji i pridruženju Evropskoj uniji. Mada je zvanično objavljeno da broj telefona služi za dojave građana koji imaju informacije o ugrožavanju nacionalne bezbednosti, mnogi su u ovom potezu videli želju srpske službe bezbednosti da, ako već nikako drugačije ne uspevaju, na ovaj način saznaju gde se nalazi Ratko Mladić. Uglavnom se nezvanično do sada govorilo da je ovaj broj telefona naišao na dobar odjek građana, što Stojić sada zvanično i potvrđuje.

Uprkos očekivanjima da će ovakav način komunikacije sa građanima doneti neke konkretne rezultate i dovesti do hapšenja preostalih begunaca, jasno je da se to nije desilo. Kad je broj zvanično saopšten, na poternici su se nalazili i haški optuženici Radovan Karadžić i Stojan Župljanin. Jovan Stojić objašnjava da je BIA dobijala pozive i o njihovom skrivanju, ali te informacije nisu dovele do hapšenja.

– Operativna saznanja BIA su dovela do hapšenja Karadžića i Župljanina, a ne pozivi dobijeni preko ovog broja – kaže Stojić.

Malo je poznato, međutim, da pored dežurnog telefona BIA, postoji još jedan broj na koji građani Srbije mogu dojavljivati informacije o haškim optuženicima. To je broj ambasade SAD u Beogradu (011-3618-224). Dakle, to je broj za one koji nisu previše „patriotski” opredeljeni ili kojima je novac ipak primarni motiv, pa ne žele milion evra srpske vlade, već pet miliona dolara od američke administracije.

Ovaj, za širu javnost, malo poznat broj telefona, nalazi se na plakatu američke ambasade pod nazivom: „Dok god su slobodni, budućnost je nesigurna”, koji je štampan krajem decembra pretprošle godine. U pozivu se naglašava da će se sve informacije tretirati kao veoma poverljive, a svi oni koji, kako se navodi, „žele da pomognu Srbiji da krene napred” mogu podatke o haškim optuženicima poslati i poštom na adresu programa „Nagrada za pravdu” u Vašingtonu ili na i-mejl adresu Vlade SAD.

Raspisivanje nagrada i sada podsećanje građana da to postoji moglo bi da privuče i nove, ovog puta domaće „lovce na glave” koji bi, tragajući za haškim optuženicima, mogli da reše sve svoje materijalne probleme. Poznato je da Srbijom već sada vršljaju razni „lovci na glave”, što je javno otkriveno posle čuvenog nestanka Gorana Hadžića koji je misteriozno „ispario” 2004. godine, nekoliko dana pre nego što je tribunal u Hagu, javno objavio optužnicu protiv njega. Kada je Hadžić nestao, tužilaštvo Haškog suda objavilo je tajno snimljene fotografije ovog bivšeg predsednika Republike Srpske Krajine, kako nesmetano napušta svoju porodičnu kuću u Novom Sadu. Florans Artman,tadašnji portparol Karle del Ponte, potvrdila je nekoliko dana posle nestanka Hadžića, da tužilaštvo Haškog tribunala angažuje takozvane lovce na glave koji „imaju pravo” da po Srbiji tragaju zaoptuženicima. Artman je precizirala da je uglavnom reč o osobama iz zapadnoevropskih zemalja koje su „specijalizovane za obaveštajni rad”.