Spoj digitalnih tehnologija i pozorišne umetnosti

Živimo u vremenu u kojem se pod višedecenijskim pogubnim uticajem medija i društvenih mreža ljudi većinom histerično upinju da budu lepši, imućniji, uticajniji ili makar da sebe predstave takvima, kakvi nisu, kaže glumica Marija Bergam koja je svoju predstavu „Španska luda” – duhovitu i potresnu priču o ceni moći, istini i ludilu u kome se ogleda savremeni svet, nedavno  predstavila publici u Bitef teatru. Reditelj-saradnik je Nikola Zavišić.

Ova intermedijalna drama, svojevrsna inovativna scenska forma koja spaja klasičnu glumačku igru i savremene digitalne tehnologije nastala je kao praktični deo umetničkog doktorata Marije Bergam na FDU. Inspirisana je delom „Španski kardinal” Henrija de Monterlana i istorijskim likom Huane Lude. U glumačkoj ekipi su i Slobodan Beštić i Maja Stojanović. Kostimograf je Boris Čakširan.

– U kontekstu postkapitalističkog vremena u kojem su se generacije ljudi otuđile i odrekle promišljanja o smislu života, i svoje životne potencijale usmerile na besplodne, neretko i pogubne puteve, pojava jednog lika poput jurodive kraljice Huane vrlo je uzbudljiva i rekla bih preko potrebna. Može li ispovest lude kraljice, kao što je poljuljala Kardinala, da opomene, zapita i otrezni savremeni svet? Ovo je za mene bila veoma inspirativna i interesantna tema za istraživanje i rad – kaže Marija Bergam.

Ovo umetničko istraživanje, saznajemo, ne bi bilo moguće bez Sanjina Ćorovića, kreatora interaktivnih vizuala u predstavi, koji je kreirao i dizajnirao ceo tehnički korpus predstave, i koji je uspeo da zaista napravi inovativnu scensku postavku.

S obzirom na to da publika gleda izvođača koji je živo prisutan na sceni, i izvođača koji je projektovan, a uživo glumi iz druge prostorije, publika je, posle akademske premijere u maju, imala dominantni utisak da gleda film i pozorište u isto vreme. Kako naša sagovornica vidi i doživljava koncept spajanja tradicionalne i savremene umetnosti u ovom projektu? Šta vidi kao njihove prednosti ili izazove?

– Pozorište je, u svakom trenutku svog postajanja, bilo poligon za preispitivanje novih društvenih pojava i odnosa, kao i sredstvo za izražavanje aktuelnih društvenih ideja. Način i forma pozorišnog izražavanja bili su kroz istoriju pozorišta uvek uslovljeni tehničkim inovacijama. Digitalna revolucije je na globalnom nivou promenila način ljudskog funkcionisanja, komuniciranja i percepcije stvarnosti. Da bi ostalo ogledalo stvarnosti pozorište mora da koristi jezik kojim se služe nadolazeće generacije mladih ljudi. Mi smo u predstavi ,,Španska luda” o suštinskim egzistencijalnim temama govorili jezikom novih generacija. Fantastično je kako su mladi ljudi to dobro prihvatili i razumeli. Zato mislim da je primena digitalnih tehnologija u pozorištu neminovna, i da iz tog razloga vodeće svetske pozorišne institucije mnogo ulažu u razvoj ovog novog pozorišnog domena – objašnjava Marija Bergam.

Razvoj veštačke inteligencije i upotreba digitalnih avatara, dodaje, otvaraju nova pitanja autentičnosti glumačkog izraza. Susret klasične glumačke igre i primene digitalnih inovacija u pozorištu otkriva nove mogućnosti, ali donosi i nove odgovornosti.

Da li je etički koristiti digitalne dvojnike bez dozvole glumaca, i može li veštačka inteligencija uopšte „glumiti” ili samo simulirati prisustvo? O tome kako odrediti i poštovati te granice, naša sagovornica odgovara:

– Potrebno je da i glumci i reditelji kritički razmišljaju o granicama upotrebe tehničkih inovacija u pozorištu. Cilj glumačke umetnosti jeste uverljivost i istinitost koje počivaju na ljudskom životnom iskustvu. Zadatak savremenog glumca jeste da čuva integritet autentične glumačke igre i u susretu sa pozorišnim eksperimentima sa novim digitalnim alatima.

Etička odgovornost podrazumeva da tehnologija služi proširivanju mogućnosti pozorišta, ali nikada na štetu dostojanstva, prava i kreativne slobode samih glumaca.