Moderna psihologija „za svakodnevnu životnu dramu”

Knjiga „Crvene zastavice, zelene zastavice” dr Alija Fenika, koji je bio jedan od najvažnijih gostiju 68. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga i svog izdavača „Lagune” bavi se modernom psihologijom „za svakodnevnu životnu dramu”. Dr Ali Fenik stručnjak je za ljudsko ponašanje i tehnologiju, a već više od 20 godina proučava izvršne direktore širom sveta kako da primene psihologiju u radu, društvu i ličnom životu. Predaje u Dubaiju, Šangaju, Londonu, San Francisku, osnivač je Centra za primenjenu bihejvioralnu nauku i tehnologiju.

Za naš list dr Ali Fenik objašnjava da je ova tematika vrlo popularna u kulturi veza i zabavljanja, a onda je interesovanje prošireno i na odnose u porodici, na posao, na prijateljstva.

– Razlog za pisanje ove knjige leži u nečem dubljem. Profesor sam na univerzitetu, radim uglavnom sa starijim studentima, na doktorskim studijama, bavim se istraživanjem ljudskog ponašanja. Pre nekoliko godina dobio sam predlog da se pozabavim mlađim studentima do kojih je sve teže dopreti. Pristao sam i počeo od društvenih mreža i uočio razlike u tome kako oni shvataju sadržaje, oni kraće zadržavaju pažnju na nečemu, različito koriste sadržaje. Ta saznanja iskoristio sam prilikom predavanja i dobio sam pozitivne reakcije, posle približno godinu dana pojavila se i knjiga, koja se odnosi na univerzalne teme, značajne za različite države i kulture, hteo sam da odem dalje od društvenih mreža i da se fokusiram na probleme ponašanja, na moderne fenomene povezane sa tim – kaže za naš list dr Ali Fenik.

Kada bismo uprostili, problem crvenih zastavica je postavljanje granica. Zbog čega je to tako teško?

Ono što je zanimljivo u ljudskom ponašanju jeste to što smo još uvek ograničeni u pogledu korišćenja mogućnosti našeg uma, pravimo iste greške iznova, ostajemo u vezama koje nam ne čine dobro, sve su to racionalni faktori, a racionalnost je predvidljiva, jer svi živimo po tim prečicama nastalim zbog opstanka, a ne zbog uspeha. To nas drži u zoni komfora, a mozak nam ne dozvoljava da iz nje izađemo, što bi značilo preuzimanje rizika i nesigurnost. U više od 85 odsto slučajeva odluke donosimo na bazi podsvesnog, čak i sada, dok vodimo ovaj razgovor, samo smo oko 20 odsto svesni onoga što se dešava, a 80 odsto onoga što mislimo i osećamo, podsvesno je. Takva vrsta uslovljavanja nastala je od najranijeg uzrasta, i zato je važno shvatiti dinamiku naših ranih iskustava. Zbog toga smo vrlo predvidljivi. Zato je za postavljanje granica potrebno mnogo energije, zbog više faktora iz prošlosti, kao što su krivica ili strah, što nas sve sprečava da donosimo ispravne odluke.

Koja ponašanja su crvene, a koja zelene zastavice?

Crveno obično odražava opasnost, oprez. Kada naš mozak registruje opasnost, automatski odašilje emocionalnu reakciju crvene zastavice. Treba da ih budemo svesni, ali, nažalost ne reaguje svako na to, što bi značilo da treba da zastane, udalji se par koraka od situacije, da bi razmislio o tome šta mu ta crvena zastavica govori. Ako odmah reagujemo emotivno, automatski bežimo. Međutim, nekada to i treba učiniti, kada je reč o manipulaciji, kada neko osporava vaš sud i „gaslajtuje” nas, ili kada je reč o zlostavljanju. U knjizi sam imenovao te crvene zastavice i koliko problema uzrokuju ako ih odmah ne registrujemo. Dao sam i predlog, akronim, kako to da učinimo: RUO – razmislite, uključite se i odlučite. Ponekad, kad kod nekoga vidimo crvenu zastavicu, to može da bude odraz naše sopstvene crvene zastavice. Zelene zastavice označavaju otvorenu komunikaciju, empatiju, brigu, poštovanje, refleksiju, promišljanje odnosa, ponašanja koja uzdižu duh. Ponekad crvena zastavica pokreće želju da se odnos unapredi i poboljša.

U čitavom svetu femicid je posebno izražen. Kako pomoći ženama koje ne mogu da se udalje od nasilnika u porodici i u okruženju?

Ovo je vrlo ozbiljan problem. Imamo mnogo podataka o nasilju u porodici, onome što do njega dovodi. Uglavnom su muškarci nasilnici, samo deset odsto žena je u toj kategoriji. Uzroci mogu da budu emocionalni, psihološki, kulturološki, a u nekim kulturama takvo ponašanje je opšteprihvaćeno. Kao što treba naći uzroke u ponašanju nasilnika, tako ih treba naći i u ponašanju žena koje trpe, ali svaka vrsta nasilja u početku je vrlo suptilna. Moja majka je govorila: „Kad te muškarac udari, idi, nikada se ne vraćaj.” Međutim, malo njih to učini, sumnjajući u sopstvenu vrednost. Ženama savetujem da prvo razmisle zašto ostaju u takvim vezama i prihvataju nasilje, (mada mnoge ostaju zbog finansijskih razloga), zatim da se okruže podrškom prijatelja i terapeuta, sa kojim mogu da razgovaraju. Prema jednom istraživanju osam faza u ponašanju vode do femicida, svaka opisuje ponašanje nasilnika. Jedan advokat u Holandiji napisao je knjigu „Šta ljubav ima s tim”, što je u skladu sa bombardovanjem ljubavlju koje i ja opisujem u ovoj knjizi, a ta vrsta kontrole početak je zlostavljanja. Ono što advokate natera da napuste porodično pravo i odu u drugu oblast jeste i ovakav slučaj – da posle ubistva supruge, deca pripadnu majci muža nasilnika. Zbog toga telefonska služba za podršku žrtvama nekada savetuje da socijalne radnike uopšte niko ne zove, jer tako često dolazi do drugostepenog zlostavljanja žrtvi.

Da li je moguće otići od člana porodice, nekog vrlo bliskog?

Prvo treba uspostaviti granice i brinuti o sebi, postaviti sebe u modus preživljavanja, naći zadovoljstvo izvan kriznog okruženja. Naći vreme za razmišljanje o situaciji izvan porodice ili posla. Ponekad treba otići od člana porodice, što je vrlo teško. Na poslu, ograničiti komunikaciju sa osobom koja vas ugrožava, zabaviti se sa prijateljima, otići na drugi odsek.

Kako da prepoznamo pravi glas intuicije?

Intuicija je vrlo moćna, posmatram je na više nivoa. Iz kognitivne perspektive, intuicija se odnosi na naučeno, kada odmah znate šta je dobro ili loše. Neki umetnici imaju često spoznaju da je to – to. To je naučena intuicija iz iskustva. A postoji i nesvesno iskustvo, na višem nivou, kada podsvesno imamo onaj pravi osećaj, takođe i u vezi sa ljudima. Postoji i intuicija duhovne vrste, neki ljudi osetljiviji su od drugih i osećaju nešto, ne znaju kako, ali jednostavno to znaju. Mislim da uvek treba slušati intuiciju.

Šta da radimo kada nam neko kaže da nešto jeste, a to nikako nije, kada nas „gaslajtuje?

Naša okolina utiče na naše shvatanje istine, kada vam najbliži ljudi govore da nešto nije u redu, počinjete da verujete da je tako iako za to nema razloga. Moramo da shvatimo da naš socijalni identitet, ljudi koji nas okružuju, imaju veliki uticaj na to kako vidimo stvarnost. „Gaslajting” je izvitoperavanje nečijeg osećanja za stvarnost i to je u zabavljanju moćan mehanizam za potčinjavanje nekog ko je nesiguran. Teško je suočiti se sa tim ako nemate činjenice da vas podrže, najbolje rešenje je u tom slučaju zapisati i navoditi činjenice i podatke. Činjenice nikada ne lažu.

Govorite i o tome kako da prepoznamo da li smo mi sami razlog za crvene zastavice, kako to prepoznati?

Nekada nemamo nikakve granice, a nekada ih imamo previše. Ako se vratimo na mehanizme preživljavanja, previše granica znači potrebu za kontrolom nečega što se ne može kontrolisati, ali nama daje osećaj sigurnosti. Previše razmišljanja je pokušaj unutarnje kontrole spoljašnjih okolnosti. Međutim, ako postavljamo previše granica, dobićemo povratnu reakciju od okoline, tako postajemo svesni svog ponašanja. Pravo pitanje je zašto nešto radimo, šta nas tera na to, kakvi strahovi, ljutnja, krivica, stid su ispod svega. Tako odstranjujemo slojeve svog ponašanja i dopiremo do suštine.