Govor u zaštitu medijskog egoiste

DRUGI PIŠU: WERBEN & VERKAUFEN
Nije više uopšte utopijski: završna bitka za kupca ne cilja više na njegov novčanik već na ono najdragocenije što ima – njegovo životno vreme. To je dobro koje se ne može umnožavati. Ono je vremenski procep između dve večnosti. Različiti ponuđači ljubomorno se bore za svaki njegov minut cenama koje streme nuli i koje će jednog dana dostići magičnu granicu. Ovaj trend se odavno nazire. Mobilne telefone za nula evra, oglasne novine za džabe, panično uzvikivanje sa televizijskih stanica „ostanite nam verni”. Stotine programa nadaju se svom mestu „pod suncem”, a to je oko gledaoca. Oni hoće da ulove trenutak njegove pažnje. Kako sa reklamom, tako i sa usrdnom molbom, nespretno ili lukavo, ali sa rastućim nestrpljenjem i pokornošću.

A i kupci se bude. Većina njih se još uvek lepi kao smola za ovaj sladak mamac, a sa malo hleba ali mnogo igara održava se njihovo raspoloženje, i tako još nisu spoznali vrednost tog dragocenog materijala koji se zove vreme. A ta „industrija dobrog raspoloženja”, koja sve više liči jedna na drugu, proba da zabašuri vreme, a i poznaje svoj zanat. Ali muči se kao luda. Izgleda da sluti svoje granice. Tu i tamo ima već otpora:odustajanje od medija i akcije uzdržavanja od medija. Pored kvote gledanosti postoji i kvota prebacivanja kanala ili kvota isključivanja. Menja se osećaj za vreme. Digitalni sat više nije u modi. Opet je u modi sat sa kazaljkama koje vremenski prostor čini vidljivim. Sigurno će ponovo biti u modi peščani satovi koji će nam jasno predočavati prolaznost našeg života. A na nekim kućnim fasadama pojavili su se ponovo prvi sunčani satovi. Oni povezuju naše životno vreme sa dolaskom i odlaskom, sa rastom i iščezavanjem.

Mediji troše životno vreme. Ko se njima poveri treba da zna u šta se upušta. Da li želi namirnicu, svežu i hranljivu jabuku sa vitaminima i i hranljivim elementima ili jabuku sorte „zlatni delišes”, veštački proizvod lepe površine i s vodenim i mlitavim sadržajem? Oduševljeno je hvale i jeftino nude. Ova prva, hranljiva jabuka ima svoju cenu i zaslužuje je. Ova druga je „fast fud” za nesebične. Ova prva je hrana za telo egoiste.

Da, ja se zalažem za egoistu, za medijskog egoistu. Ta reč je strašno zapostavljena, moralisti su joj smanjili vrednost, pripovedači su je osporavali. Godinama živi životom uspavane lepotice iza ograda „dobrih ljudi” i dušebrižnika. Ta reč je skroz upropašćena, i sad je došlo vreme da se časno spase.

Medijski egoista poznaje vrednost prolaznosti svog života. On želi da ga iskoristi i da uživa u njemu, svakog minuta, svakog sata. Nije spreman da ga pokloni prevarantima i galamdžijama. Sklanja se od njih, od tih uzgajivača slova u kavezima, obrađivača tekstova koji princip „pokvareno meso” svode na tržišni segment „informacija”. Od svojih novina očekuje poštovanje dragocenosti trenutka. Ako joj svakog dana posveti jedan sat svog života, zahteva i sme da zahteva: pouzdane informacije, odmerene komentare i interesantnu zabavu. Medijski egoista se plaši pražnjenja sivih ćelija zbog nedostatka pokreta. On vežba svoje pamćenje putem izazovnih ponuda i obraća pažnju na nivo holesterola svojih osećanja. Zato i izbegava sve što je odštampano debelim slovima. Proređene priče po principu rekla-kazala i kockice teksta „vidovitih Zorki” su za njega, čak i besplatno, suviše skupe. On voli sve što je originalno i izvorno, a to se baš ne nalazi lako na ulici. To treba tražiti, pronaći sa finim osećanjem i sa strpljenjem izvući iz gomile nevažnih beznačajnosti. Ovo ima svoju cenu i vrednost. Društvena je sramota da se politička, ali i duhovna elita odrekla ove pomoći. Nesposobnost, arogancija ili ignorancija?

Medijski egoista ulaže u stabilnu vezu. Ne odskače kao pampur na vodi sa jednog trenda na drugi. Oseća strah od mase koju cinični lovci mame u mreže.

On poznaje svoj televizijski program ili svoje novine, a oni znaju njega. Imaju zajedničku istoriju. Medijski egoista je u dijalogu sa novinama, uzrujava se zbog njihovih spoznaja i formulacija. Voli oštru crtu karikaturiste. Raduje se kada kritičar drugačije doživi koncert nego on sam. Ljuti ga sve što ne širi nego sužava njegov horizont, što ga psihički ubija umesto da ga uzdigne, što ga prodaje onome koji pruža najviše, i to ispod cene. Uznemiriti ga mogu pogrešne metafore i klišei. U najvećoj meri ga uznemirava opširan članak sa jadnim sadržajem, jer je život suviše kratak za čitanje istog.

Nije čudo da voli pitanja, a nepoverljiv je prema brzim odgovorima. Nije čudo da demagozima ne donosi puno radosti. Oni bi uložili mnogo truda ako bi im pružao bar mali prst – za početak. On njima ne veruje ako bilo koji uzrok smatraju prauzrokom, kad su monotoni, kad šire propagandu protiv manjina, protiv mudrih ludaka, protiv ludih mudraca. Ne želi da bira između alternativa koje mu oni pružaju. Njemu kao egoisti se gadi stalna čista savest, jer je to ošamućena savest. On kao egoista neće da se jednog dana opet plaši pitanja svoje dece. Bilo bi mu suviše naporno da ne može sutradan da se pogleda u ogledalu. I zbog toga se bavi – čak i na kiosku – svojim poslom: humanim društvom u svetu vrednom života.

Mediji treba da unaprede to društvo, a njega, medijskog egoistu, da približe tom društvu. Oni ne treba da poremete odnos između njega i stvarnosti. Jer ni on to ne čini. Na toliko ima pravo i toliko vremena bi trebalo tome posvetiti.

Možda je to skuplje od besplatne ponude. Njemu su, napokon, potrebni ljudi koji svoju profesiju shvataju ozbiljno – kao što to čini izveštač koji daleku zemlju ne propituje iz hotelskog bara. On želi novine i televizijsku stanicu koja ne dozvoljava ucenu ili podmićivanje. On ceni dobar lejaut(tekst pripremljen za štampu) i mudru dramaturgiju, a uz to je potreban i kvalifikovani radnik na rotacionoj mašini, a i čistačica u redakciji, da budu sigurni da on ceni njihov rad. Čak ni Internet ne treba – po njegovom mišljenju – prepustiti anarhiji ili organizovanom kriminalu. Tamo gde svako sa svakim može do stupi u razgovor, blebetanje nije jedina alternativa.

Egoista kao on neće ni ovde svoje dragoceno životno vreme da prepusti struji crnih rupa. Ponekad mu je jasno: Aleksandru da bi postao Aleksandar bila je potrebna vojska, mnogobrojne bitke i propast stotine bogataša. Sokratu je bio dovoljan razgovor sa sunarodnicima da bi postao Sokrat. U tom smislu, on je bio dobar egoista. On je štedeo svoju snagu. Tražio je i išao je kraćim putem. Medijski egoista ceni vrednost svog ograničenog životnog vremena.

Objavljeno 8. januara