Skitalački kofer Lane Bastašić

„Danas me nekako boli cijela Evropa”, piše Lana Bastašić u svojoj knjizi „Crveni kofer”, napisanoj u vidu dnevnika tokom njenog boravka na književnoj rezidenciji u Cirihu 2021. godine i nedavno objavljenoj kod nas u izdanju kuće „Booka”. Sam naslov asocira na skitalački duh autorke koja ovde fragmente iz svog života sklapa u privlačan mozaik nudeći čitaocima suptilnu i nenametljivu analizu vremena, porodičnog nasleđa, ženske solidarnosti i krhkosti ljudskog postojanja.

„Moj plan je isti već dugo i ne uključuje ni ručkove, ni poslove: hoću da pišem, da putujem, da volim i za zaje..vam fašiste”, kaže autorka u ovoj, koliko ličnoj, toliko i univerzalnoj priči „o potrebi za lutanjem, o ljubavi, smrti, domu i identitetu, o delikatnoj ravnoteži između ličnog i kolektivnog sećanja, o književnosti i pisanju kao potrebi, otporu i prostoru slobode”.

Izraz „zaje..vati” se sigurno ne bi dopao njenoj baki koja je bila pasionirana čitateljka, ali joj je veoma smetalo to što likovi u Laninim knjigama psuju.

„Tek sam nedavno shvatila da je to zato što baku književnost nikad nije zanimala kao nekakvo ogledalo stvarnosti, već isključivo kao eskapizam u kontrolisanu sredinu. Književnost je za nju bila mjesto lijepog ponašanja i fino dozirane ljudskosti kojoj je mogla pristupiti iz svoje udobne fotelje. Vikendica koja je nikad neće razočarati”, konstatuje autorka u ovom dnevniku.

Upravo kroz lik bake, o čijoj smrti dobija vest dok boravi u Cirihu, Lana Bastašić u ovoj knjizi daje sliku generacijskog, a svakako i iskustvenog, jaza između poimanja zločina, žrtvi i krivaca:

„Nije se nikad svađala, ali se znala rasplakati. U regalu su stajale fotografije njene familije, a najljepši od svih bio je moj pradjeda – njen otac – mladi vojnik nježnog pogleda – koga su ustaše ubile četrdeset i prve. Svaki put kad bi izgovorila riječi moj tata, pretvarala se u neutješnu djevojčicu. Onda bi me pogledala očima punim suza i rekla: ’Lana, oni nas mrze. Sve nas.’ Ja bih u tim trenucima prešla ćutke preko pretjerane generalizacije, preko oni i preko nas, tih malih nebitnih riječi koje trunu od istorije i mita. Znala sam da tad ne razgovaram sa svojom bakom, već sa seoskim djetešcem kom su odveli oca. Izgovarala je te riječi pomalo zbunjeno, molećivo, kao da očekuje od mene da se vratim u četrdesete i ubjedim fašiste da joj poštede tatu.”

I dok sedi u drugom najskupljem gradu u Evropi i pokušava sebi da objasni nesuvislu tugu nekog grada ili makar tugu koju gradovi bude u njoj, Lana Bastašić još beleži u svom dnevniku:

„Nisu li po čitavoj melanholičnoj Evropi razasuti tragovi fašizma, bilo da su vidljivi u prljavim grafitima ili skriveni u uglačanom zlatu? Nisu li to ostaci njegove fantomske radijacije? Po svima nama, u svima nama, u čistim švicarskim ulicama i čistim hrvatskim knjižnicama.”

Lana Bastašić je rođena u Zagrebu 1986. godine, odrasla je u Banjaluci, a kasnije je živela u Beogradu, Pragu, Barseloni, Berlinu... Nene kratke priče osvojile su brojne regionalne nagrade, ali je najprepoznatljivija po svom prvom romanu „Uhvati zeca”, koji je osvojio nagradu Evropske unije za književnost i Međunarodnu nagradu Latisana u Italiji. Knjiga je bila u najužem izboru za Ninovu nagradu, kao i u izboru, užem ili širem, za još neke evropske nagrade i prevedena je na više od 20 jezika.

U dnevniku „Crveni kofer”, međutim, napisala je da bi volela da se distancira od „Zeca”:

„Svako jutro me dočeka desetak imejlova od kojih makar osam imaju veze sa ’Zecom’. Samu sebe podsjećam na one majke koje su ljubomorne na svoje kćerke. Zvuči nezahvalno, pretenciozno, ali voljela bih da sve to stane. Ne mogu pisati ovako. Ne želim biti PR svojih knjiga. Muka mi je od pričanja iste priče unedogled. Nedostaje mi tišina. Ona tišina u kojoj niko ne zna ko si i šta radiš. Niko ne zna da pišeš, noću, poslije posla, dok ti muž i mačka spavaju...”

Poznata po humanističkom aktivizmu i istupanju u javnosti protiv nasilja, ratova i nepravdi, zbog čega su joj uskraćene neke rezidencije i gostovanja, Lana Bastašić je u jednom intervjuu objasnila da joj karijera nije svrha postojanja, pogotovo ako se odluke koje donosi zarad te karijere kose sa njenim iskonskim ubeđenjima i vrednostima. A u „Crvenom koferu” priznaje i to da čeka „svog partizana s kojim će razbijati tanjire”.