Скиталачки кофер Лане Басташић

„Данас ме некако боли цијела Европа”, пише Лана Басташић у својој књизи „Црвени кофер”, написаној у виду дневника током њеног боравка на књижевној резиденцији у Цириху 2021. године и недавно објављеној код нас у издању куће „Booka”. Сам наслов асоцира на скиталачки дух ауторке која овде фрагменте из свог живота склапа у привлачан мозаик нудећи читаоцима суптилну и ненаметљиву анализу времена, породичног наслеђа, женске солидарности и крхкости људског постојања.

„Мој план је исти већ дуго и не укључује ни ручкове, ни послове: хоћу да пишем, да путујем, да волим и за заје..вам фашисте”, каже ауторка у овој, колико личној, толико и универзалној причи „о потреби за лутањем, о љубави, смрти, дому и идентитету, о деликатној равнотежи између личног и колективног сећања, о књижевности и писању као потреби, отпору и простору слободе”.

Израз „заје..вати” се сигурно не би допао њеној баки која је била пасионирана читатељка, али јој је веома сметало то што ликови у Ланиним књигама псују.

„Тек сам недавно схватила да је то зато што баку књижевност никад није занимала као некакво огледало стварности, већ искључиво као ескапизам у контролисану средину. Књижевност је за њу била мјесто лијепог понашања и фино дозиране људскости којој је могла приступити из своје удобне фотеље. Викендица која је никад неће разочарати”, констатује ауторка у овом дневнику.

Управо кроз лик баке, о чијој смрти добија вест док борави у Цириху, Лана Басташић у овој књизи даје слику генерацијског, а свакако и искуственог, јаза између поимања злочина, жртви и криваца:

„Није се никад свађала, али се знала расплакати. У регалу су стајале фотографије њене фамилије, а најљепши од свих био је мој прадједа – њен отац – млади војник њежног погледа – кога су усташе убиле четрдесет и прве. Сваки пут кад би изговорила ријечи мој тата, претварала се у неутјешну дјевојчицу. Онда би ме погледала очима пуним суза и рекла: ’Лана, они нас мрзе. Све нас.’ Ја бих у тим тренуцима прешла ћутке преко претјеране генерализације, преко они и преко нас, тих малих небитних ријечи које труну од историје и мита. Знала сам да тад не разговарам са својом баком, већ са сеоским дјетешцем ком су одвели оца. Изговарала је те ријечи помало збуњено, молећиво, као да очекује од мене да се вратим у четрдесете и убједим фашисте да јој поштеде тату.”

И док седи у другом најскупљем граду у Европи и покушава себи да објасни несувислу тугу неког града или макар тугу коју градови буде у њој, Лана Басташић још бележи у свом дневнику:

„Нису ли по читавој меланхоличној Европи разасути трагови фашизма, било да су видљиви у прљавим графитима или скривени у углачаном злату? Нису ли то остаци његове фантомске радијације? По свима нама, у свима нама, у чистим швицарским улицама и чистим хрватским књижницама.”

Лана Басташић је рођена у Загребу 1986. године, одрасла је у Бањалуци, а касније је живела у Београду, Прагу, Барселони, Берлину... Нене кратке приче освојиле су бројне регионалне награде, али је најпрепознатљивија по свом првом роману „Ухвати зеца”, који је освојио награду Европске уније за књижевност и Међународну награду Латисана у Италији. Књига је била у најужем избору за Нинову награду, као и у избору, ужем или ширем, за још неке европске награде и преведена је на више од 20 језика.

У дневнику „Црвени кофер”, међутим, написала је да би волела да се дистанцира од „Зеца”:

„Свако јутро ме дочека десетак имејлова од којих макар осам имају везе са ’Зецом’. Саму себе подсјећам на оне мајке које су љубоморне на своје кћерке. Звучи незахвално, претенциозно, али вољела бих да све то стане. Не могу писати овако. Не желим бити ПР својих књига. Мука ми је од причања исте приче унедоглед. Недостаје ми тишина. Она тишина у којој нико не зна ко си и шта радиш. Нико не зна да пишеш, ноћу, послије посла, док ти муж и мачка спавају...”

Позната по хуманистичком активизму и иступању у јавности против насиља, ратова и неправди, због чега су јој ускраћене неке резиденције и гостовања, Лана Басташић је у једном интервјуу објаснила да јој каријера није сврха постојања, поготово ако се одлуке које доноси зарад те каријере косе са њеним исконским убеђењима и вредностима. А у „Црвеном коферу” признаје и то да чека „свог партизана с којим ће разбијати тањире”.