Nametanje apsurda

Uredno čitam raznorazna svakodnevna opažanja neshvaćenih likova iz galerije autora dnevnog lista „Danas”. Posebno mi je to zanimljivo subotom ujutru, kad prelistavam vikend izdanje i dok zapisujem „genijalne” misli tih isfrustriranih ljudi, koji očito čitavog svog života smatraju da je nametanje izopačenog sistema vrednosti, posebno vređanje tradicionalnog društva, Crkve, sveštenstva, srpske istorije, nešto što je normalno.

Zapravo, za njih je apsurdno da postoje verujući ljudi, da žive oni koji iznad svega vole otadžbinu, da im je porodica najbitnija, da poštuju tradicionalne vrednosti utemeljene na hrišćanstvu.

Ipak, u tom teatru karikaturnih autora jedan mi je proteklog vikenda posebno zapao za oko, koji se, gle čuda, čak i potpisao, za razliku od „univerzitetskog profesora i stručnjaka za tranzicionu pravdu” koji se potpisuje kao „prijatelj studenata”. Ovaj je takođe profesor, doduše na privatnom pravnom fakultetu u Novom Sadu „Dr Lazar Vrkatić”, a radi konkretno na katedri za engleski jezik i potpisuje se kao dr Milan Živković.

Ovaj čovek je napisao tekst pod naslovom „Normalizacija apsurda – Nadija, Sava i Dijana” objašnjavajući kako je postojanje tzv. Ćacilenda zapravo normalizacija apsurda koju je vlast nametnula, a da sada svi oni koji su protivnici toga moraju da objašnjavaju narodu šta je zapravo normalno, te je za primere uzeo izvesnog momka, Srbina iz Ćuprije, Savu, i devojku muslimanku iz Novog Pazara, Nadiju, koji su eto morali da objašnjavaju čitavoj javnosti šta je značio njihov zagrljaj. Sve je to nekako uvezao s Dijanom Hrkom, koja se tobože ubi živa da nam pokaže šta je normalnost, jer samo traži pravdu za njeno mrtvo dete. Sve bi ovo bilo možda tačno, ali da je profesor krenuo od početka dešavanja, da je ređao činjenice, pa da je onda pokušao da izvede ovakav zaključak.

Međutim, kako još Valtazar Bogišić napisa, „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi”, tako i ova njegova postavka „normalnosti” ne može da bude održiva. Pre svega ako krenemo od mladih ljudi poput Save i Nadije, jer oni nisu samo neki studenti, već su najpre politički aktivisti. Dakle, precizan da budem, meni je njihov zagrljaj veoma drag i Bogu hvala imam na desetine divnih prijatelja Bošnjaka u Novom Pazaru, no ovde nije reč o zagrljaju momka sa šajkačom i devojke s hidžabom, već o aktivizmu dvoje ozbiljnih političkih aktivista koji su se svim silama trudili da nam godinu dana unazad nameću apsurd protiv kojeg se dotični Živković u tekstu bori kad piše o „Ćacilendu”, a to je blokada.

Lično ću se složiti da je blokada koju „Ćacilend” čini nešto što nije normalno. No, nenormalnost su nam doneli Sava, Nadija i njihovo društvo, blokirajući nam fakultet, ulice, institucije, smatrajući da su baš blokade nešto što je normalno. Ćacilend je zapravo odgovor na nenormalnost, pa i svođenje na apsurd, jer su tzv. studenti taj apsurd uveli kao stil normalnog života. Baš su, kako Sava sa svojim prijateljima, tako i Nadija sa svojim u Novom Pazaru, blokirali fakultete i ulice, pokušavajući da nam normalizuju taj vid nasilja prema svakom ko se s blokadama ne slaže. „Ćacilend” je otpor takvom vidu političkog aktivizma i vrlo uspešno je do krajnje granice banalizovanja doveo blokade lažnih studenata, jer je pokazao da i blokadere može neko da blokira i da im se suprotstavi, te koliko je sve što su radili apsolutni idiotizam.

Dodatno, ne želim u ovom tekstu da ulazim u činjenicu da su ozbiljan uticaj na sve blokadere u Novom Pazaru najpre imali Sulejman Ugljanin i SDA Sandžaka, kao što neću da pišem o tome kako zastavu Sandžaka poistovećuju sa zastavom Republike Srbije, kao da je reč o dve državne zastave, pa se uz sve to nameće i da slavimo „Dan Sandžaka” i da ga Sava čestita Nadiji.

Dakle, to ostavljam po strani, a mogao bih o tome da pišem koliko je to apsurdno i nenormalno, kao i sve laži o nametanju lažnog genocida u Srebrenici koji svako malo navodno pobunjeni studenti u Novom Pazaru pokušavaju da nam uvuku na mala vrata, jer to jeste Ugljaninova agenda, no žalosno je što na tu igranku i apsurd pristaje baš Srbin Sava, praveći od sebe korisnog idiota, a to onda medijska mašinerija Šolakovih medija i ovakvi profesori poput Živkovića pokušavaju da nam predstave kao nešto normalno. Ukoliko je „Ćacilend” otpor tome, oprostite, ali onda je svako normalan na fonu sistema vrednosti „Ćacilenda”. 
Profesor dalje ističe borbu Dijane Hrke, odnosno njen štrajk glađu, jer je ona samo želela pravdu za svog mrtvog sina. Razumljivo, svako će prema takvom gestu majke pokazati saosećanje, međutim nisam primetio da su blokaderi takvo saosećanje pokazali prema porodici Firić, kao ni prema pokojnom Đuri Raci, a i njima su deca stradala. No, kako se oni nisu priključili blokadama, niti želeli da napadaju sopstvenu državu, oni su baš od tih što su podržali Dijanu Hrku proglašeni za izdajnike svoje dece, da su prodali decu, i sl. Oprostite, a gde je saosećanje prema tim ljudima?

Da li je bilo potrebno da i porodica Firić dođe pred skupštinu i da viče one pogrdne psovke prema predsedniku države, kao što je Hrka to činila, pa da nam profesor Živković napiše kako su to prave vrednosti za koje bi trebalo da se borimo? Iz „Ćacilenda” nije došla ni prema kome ni jedna jedina psovka. Iz „Ćacilenda” niko nije zapucao na nekog.

Međutim, prema ljudima u „Ćacilendu” blokaderi stalno upućuju najgore uvrede, baš kao i prema predsedniku države. Kada im psovke ponestane, onda dođu pa zapucaju na nekog u „Ćacilendu” ili pokušaju da spale šator. Nisam primetio da je dotični profesor Živković osudio ranjavanje Milana Bogdanovića, jer kapiram da se možda on zalaže za taj sistem vrednosti i normalnosti da se otvori lov na ljude koji su u „Ćacilendu”. 
Na kraju, da zaključim ovo pisanije – „Ćacilend” je zapravo odbrana normalne Srbije prema onima koji su na svaki mogući način želeli da je uvedu u haos i da joj nametnu izopačen sistem vrednosti. „Ćacilend” je otpor suludim blokadama i borba tih divnih ljudi dovela je do pobede normalnosti. Preciznije rečeno, „Ćacilend” je uspeo da snagom volje onih koji svakog dana tamo sede spreči nametanje apsurda kao stil života. Na tome se autor ovog teksta beskrajno zahvaljuje svim ljudima koji su se kroz „Ćacilend” borili za normalnu i pristojnu Srbiju.

*Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista