Lica u kaleidoskopu

Dve su scene bile posebno upečatljive u 15. epizodi „Gorkih plodova”. Jedna je ona u kojoj pritvorni, cinični, korumpirani predsednik partije Gagulić, bitanga zapravo, izjavljuje s visine silnika: „Sve bitange naokolo”! I druga, ispovedna, u kojoj mladi grubijan, okrutni ubica, mafijaš Gagi, pokazuje svoje ljudsko lice i ispovedno govori o preobražaju od dobrog dečka u siledžiju i kriminalca.

Zanimljive su te scene posebno i zato što oba tumača ovih likova, i Tanasija Uzunovića i Vuka Kostića, gledamo sada i u drugim premijernim serijama. I dok se Uzunović u „Mom rođaku sa sela” pojavljuje u ulozi mudrog, poštenog i stamenog seljaka, Kostiću su, kao po pravilu, namenjene uloge sitnih i krupnih prestupnika i negativaca. Čak i u dvodelnom nastavku serije „Vratiće se rode”, odnosno u filmu „Rode u magli” koji je novi scenarista Miloš Radović oplemenio s nešto više lirskih motiva i emocionalne topline, nije moglo bez rafalne pucnjave i mafijaškog obračuna. A glavni junak tog segmenta priče, nasilnik s „crnogorskim pedigreom” – opet Vuk Kostić.

Neuobičajeno zgušnjavanje originalnih domaćih serija u televizijskoj ponudi dovelo je i druge glumce u priliku da se učestalo pojavljuju na ekranu. Vojin Ćetković, s podjednakom uverljivošću, kroči beogradskim ulicama tridesetih prošlog veka kao sudija u „Ranjenom orlu” i šeta šumadijskim proplancima posle dvehiljadite, kao vojni obaveštajac u „Rođaku”. Dragan Nikolić, u „Orlu” elegantni posednik iz seoskog letnjikovca „a la Čehov”, postaje stalni žitelj sela u „Selo gori, a baba se češlja”. Dok Mira Banjac i u „Seljacima” i u „Rodama” ostaje ubrađena maramom, Dubravka Mijatović od seoske domaćice u „Rođaku” postaje gradska gazdarica u „Pare ili život”. Primera ima sijaset... A kad se na programu uporedo nađe i poneki savremeni domaći igrani film, gledalac mora da uloži izvestan napor da takvo obilje ne doživi kao zbunjujuću zbrku.

O ovoj pojavi glumci i producenti mogu razmišljati svako na svoj način.

Što se prvih tiče, željni rada, poslova, uloga... oni se svakako raduju povećanoj produktivnosti, uz želju da im se nude što različitiji i izazovniji zadaci i uz pokušaj da se odupru scenaristima i rediteljima koji ih prerano ili preterano guraju u određeni fah. A kad je reč o producentima, televizijskim kućama, možda će morati da počnu da razmišljaju o sopstvenim „ekskluzivcima”. Zasad je RTS dominantan proizvođač televizijskih serija i šanse koje postoje za glumce tu su najveće. Ali sa širenjem igranog programa na TV Pink, pa i sa nagoveštajem TV B92 da neće odustati od ambicija u ovom domenu, situacija će postati složenija.

 Konkurencija podrazumeva ne samo borbu za pridobijanje gledalaca nego i kreatora, autora, izvođača. Ko želi najbolje od njih – moraće u njih da ulaže, da ih neguje, da ih plaća, e da bi od njih stvorio svoj zaštitni znak. Srećom, kako to i serije o kojima je bilo reči neopozivo dokazuju, raskošnih glumačkih talenata u ovoj zemlji je na pretek. Generacija generaciju stiže... i, ljubeći teatar, voleći film, izlazi na „TV tržište”. Na TV kućama je ih angažuju misleći pri tom koliko na komercijalni uspeh, toliko i na svoj programski identitet, odnosno „imidž”.