Лица у калеидоскопу

Две су сцене биле посебно упечатљиве у 15. епизоди „Горких плодова”. Једна је она у којој притворни, цинични, корумпирани председник партије Гагулић, битанга заправо, изјављује с висине силника: „Све битанге наоколо”! И друга, исповедна, у којој млади грубијан, окрутни убица, мафијаш Гаги, показује своје људско лице и исповедно говори о преображају од доброг дечка у силеџију и криминалца.

Занимљиве су те сцене посебно и зато што оба тумача ових ликова, и Танасија Узуновића и Вука Костића, гледамо сада и у другим премијерним серијама. И док се Узуновић у „Мом рођаку са села” појављује у улози мудрог, поштеног и стаменог сељака, Костићу су, као по правилу, намењене улоге ситних и крупних преступника и негативаца. Чак и у дводелном наставку серије „Вратиће се роде”, односно у филму „Роде у магли” који је нови сценариста Милош Радовић оплеменио с нешто више лирских мотива и емоционалне топлине, није могло без рафалне пуцњаве и мафијашког обрачуна. А главни јунак тог сегмента приче, насилник с „црногорским педигреом” – опет Вук Костић.

Неуобичајено згушњавање оригиналних домаћих серија у телевизијској понуди довело је и друге глумце у прилику да се учестало појављују на екрану. Војин Ћетковић, с подједнаком уверљивошћу, крочи београдским улицама тридесетих прошлог века као судија у „Рањеном орлу” и шета шумадијским пропланцима после двехиљадите, као војни обавештајац у „Рођаку”. Драган Николић, у „Орлу” елегантни поседник из сеоског летњиковца „а ла Чехов”, постаје стални житељ села у „Село гори, а баба се чешља”. Док Мира Бањац и у „Сељацима” и у „Родама” остаје убрађена марамом, Дубравка Мијатовић од сеоске домаћице у „Рођаку” постаје градска газдарица у „Паре или живот”. Примера има сијасет... А кад се на програму упоредо нађе и понеки савремени домаћи играни филм, гледалац мора да уложи известан напор да такво обиље не доживи као збуњујућу збрку.

О овој појави глумци и продуценти могу размишљати свако на свој начин.

Што се првих тиче, жељни рада, послова, улога... они се свакако радују повећаној продуктивности, уз жељу да им се нуде што различитији и изазовнији задаци и уз покушај да се одупру сценаристима и редитељима који их прерано или претерано гурају у одређени фах. А кад је реч о продуцентима, телевизијским кућама, можда ће морати да почну да размишљају о сопственим „ексклузивцима”. Засад је РТС доминантан произвођач телевизијских серија и шансе које постоје за глумце ту су највеће. Али са ширењем играног програма на ТВ Пинк, па и са наговештајем ТВ Б92 да неће одустати од амбиција у овом домену, ситуација ће постати сложенија.

 Конкуренција подразумева не само борбу за придобијање гледалаца него и креатора, аутора, извођача. Ко жели најбоље од њих – мораће у њих да улаже, да их негује, да их плаћа, е да би од њих створио свој заштитни знак. Срећом, како то и серије о којима је било речи неопозиво доказују, раскошних глумачких талената у овој земљи је на претек. Генерација генерацију стиже... и, љубећи театар, волећи филм, излази на „ТВ тржиште”. На ТВ кућама је их ангажују мислећи при том колико на комерцијални успех, толико и на свој програмски идентитет, односно „имиџ”.